Куба (3): Узаврелост свакодневице
Данас 14.03.2019 | Пише: Владислав Радак
Дописница Небројени, прекаљени, интернационални писци су изломили и иступили своја пера безуспешно покушавајући да у пар редака опишу узаврелост кубанске свакодневице, ту неухватљиву, какофоничну и аритмичну, скоро оркестарску композицију једног острва, једног народа који, увек у журби, хитању, брзоплетости, не стиже никуда и не помера се столећима.
Радници млате камене коцке старе Хаване премештајући их са места на место, малтер и шут се пресипају са једне на другу нелогичну гомилу уз расправу, довикивање, звиждање и певање, две времешне мулаткиње сад вичу за аутобусом који се клима и подригује, ускачу на задња врата уз усклик радости, вероватно на путу за посао на коме не раде ништа, за плату коју никада неће добити, млада жена шири помало бушну, помало крпљену, тек опрану белу
