Пет момената који су мењали историју односа снага српске цркве и политике
Посета председника Србије владикама Српске православне цркве (СПЦ) нова је етапа у односима политике и поглавара ове верске институције.
Није било ниједног високог званичника Србије који је у последње три деценије заобишао београдско здање Патријаршије - од Слободана Милошевића, до Александра Вучића сви се налазе у фотоалбуму гостију српских патријарха.
Ипак, поједини моменти у историји посебним тоновима бојили су односе српске политике и православне цркве, а посета председника Србије Александра Вучића владикама током Сабора Српске православне цркве (СПЦ) додала је нову нијансу на ту слику.
Од увођења вишестраначког система у Србији, на челу СПЦ променила су се двојица патријарха - Павле и Иринеј.
Мењало се и име државе, величина територије, али и „топлина&qуот; односа српске власти и цркве.
ББЦ на српском издвојио је ових пет догађаја који су међа тих односа.
2019. Говор председника Вучића владикама СПЦ
Није то била прва посета Александра Вучића владикама СПЦ, али јесте била прва прилика у којој патријарх Иринеј ниједном речју није поменуо да црква искључиво стоји на становишту целовитог и неподељеног Косова у саставу Србије.
Уз напомену да „нећемо одустати од борбе за Косово и Метохију&qуот;, патријарх Иринеј рекао је да је исход те борбе неизвестан.
„Борба коју водимо за Косово зависи и од ситуације у свету - и од оних који подржавају нас, али и од оних који подржавају другу страну&qуот;.
Ова, наизглед реалистична слика коју је представио поглавар цркве употпуњена је низом похвала на рачун председника Вучића и начина на који се он „јуначки бори за државу, народ и Косово&qуот;.
Уз тврдњу да је то став и целог Синода СПЦ, патријарх Иринеј покушао је да стави тачку на причу о неслагању цркве са Вучићевом политиком која тиња већ више од годину дана.
Такав став кулминирао је изјавом митрополита црногорско-приморског Амфилохија црногорској телевизији „Нови&qуот; да страхује да политика Александра Вучића води издаји Косова и Метохије.
У међувремену, патријарх Иринеј ушао је и у политичку борбу у Србији, искористивши обележавање 20. годишњице НАТО бомбардовања да са говорнице поручи како грађански протести против Вучићевог режима „дају снагу нашим непријатељима&qуот;.
Писмо које му је тада послао опозициони Савез за Србију никад званично није примљено, нити је до разговора патријарха са опозицијом дошло - иако се Иринејев претходник на овом месту сусретао са опозицијом режима Слободана Милошевића.
2013. Бриселски споразум
Са далеко мање церемонијалне помпе протекао је први државнички одлазак Александра Вучића у српску патријаршију, након што је Србија потписала Бриселски споразум са представницима Косова у седишту Европске уније.
Пред медијима се тада са Вучићем није појавио патријарх Иринеј већ истоимени епископ бачки и обојица су констатовали да црква и држава имају различите ставове по одређеним питањима.
Таблоиди су из својих извора преносили детаље наводног вербалног сукоба митрополита црногорско-приморског Амфилохија са првим потпредседником Владе што је Вучић назвао „ставом појединих владика&qуот;.
„Никад нећу прихватити да сам издајник, нити ја, нити Влада.
Боримо се за народ и радимо најбоље што можемо за наш народ&qуот;, рекао је тада Вучић.
Тај сусрет одиграо се 1. јула 2013. године, тачно годину дана након што је Српска напредна странка преузела кључне полуге власти од Демократске странке и Бориса Тадића.
2001. Увођење веронауке
У септембру 2001. године, веронаука се, одлукама Министарства просвете и Владе Србије, вратила у српске школе.
На челу владе тада је био Зоран Ђинђић, док је СПЦ предводио патријарх Павле.
Иако су овом одлуком и друге верске заједнице добиле прилику да у школским клупама подучавају младе вернике, управо је улога патријарха Павла виђена као кључна у процесу који је верску наставу довео у школске клупе.
На разговоре у Патријаршију тада су одвојено ишли председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница и председник Владе Србије Зоран Ђинђић.
Иако је у јавности Коштуница важио за политичара блиског СПЦ, у веома кратком року одлуку у увођењу веронауке донела је Ђинђићева влада.
Недељник „Нин&qуот; у јулу 2001. тумачи такву одлуку као жељу Ђинђића да у добијању подршке цркве не заостаје за Коштуницом.
1997. Студентски протести
Недеље студентских шетњи центром Београда у борби са режимом Слободана Милошевића и настојање да се призна победа опозиције на локалним изборима обележили су зиму 1996. и 1997. године.
За односе цркве и државе, важан датум протеска био је 27. јануар 1997. године, у црквеном календару обележен као Савиндан.
На улицама Београда тада су, једни наспрам других, стајали студенти и полицијски кордони - у Коларчевој улици, по снегу и хладноћи, блокада је трајала недељама.
Пред Светосавском литијом коју је предводио патријарх Павле полицијски кордони су се повукли, а патријарх је студентима слао и поруке у којима их је благосиљао и поздравио достојанствен начин на који изражавају протест.
Ипак, није патријарх Павле ни у последњим месецима владавине режима Слободана Милошевића избегавао контакте са влашћу.
Када је 29. новембра 1999. године отишао на пријем који је организовао тадашњи председник СРЈ Милошевић, оштро писмо упутио му је владика рашко-призренски Артемије.
1991. Деветомартовски протести
Гојко Стојчевић, што му је световно име, постао је патријарх Павле 2. децембра 1990. године.
Само три месеца касније, на улицама Београда стотине хиљада људи учествовале су на првим масовним протестима против власти Слободана Милошевића.
Студентско окупљање код Теразијске чесме посетио је и сам патријарх, који је тада поступио потпуно другачије него шест година касније, позивајући их да се - разиђу.
Дан касније, у интервјуу за Радио Београд, који преносе „Вечерње новости&qуот;, патријарх се извинио због свог позива, образлажући га погрешним информацијама да може доћи до сукоба студената са присталицама Слободана Милошевића.
„Чинио сам своју дужност, по савести, како сам знао и могао.
Схватам ја шта је младост, те нисам замерио кад је један број студената, не разумевши о чему је реч, реаговао на буран начин, својствен младости&qуот;, рекао је тада патријарх Павле у коментару на звиждуке којима су га студенти испратили са београдских Теразија.
Тиме је само отпочео однос у јавности српске цркве према бурним догађајима 1990-тих на просторима бивше Југославије, у којима је грађанска јавност често цркви замерала недовољно противљење ратним сукобима.
Слојеви овог односа највиших црквених великодостојника и државника Србије мењају се до данашњег дана.
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 05.14.2019)
