Серија Чернобиљ: Преживели инжењер о чињеницама и фикцији у ХБО серији
Инжењер Олексиј Бреус који је у нуклеарну електрану стигао јутро након експлозије, каже да су неки догађаји описани реалистично, а неки - не.
Свега неколико сати после најгоре нуклеарне несреће на свету, инжењер Олексиј Бреус ушао је у контролну собу реактора број четири у нуклеарној електрани Чернобиљ у Украјини.
Члан особља електране од 1982. године, он је постао сведок непосредних последица катастрофе која се десила у нуклеарној електрани 26. априла 1986. године.
Прича о катастрофалној експлозији реактора, испричана у мини-серији у копродукцији ХБО-а и Скаја, добила је највишу оцену свих времена за неку телевизијску серију на страници ИМДБ. Руси и Украјинци гледали су је преко интернета, а добила је и добре оцене на руском сајту Кинопоиск.
Бреус је радио са многим појединцима приказаним у серији и дао суд о њој.
Упозорење: Овај чланак садржи детаље заплета мини-серије.
Колико је истине, а колико фикције?
„Био сам изненађен што су нас уопште довели тамо&qуот;, прича Бреус о доласку на посао јутро после експлозије.
„Реактор је деловао толико оштећено да је изгледало као да ту нема шта да се ради.&qуот;
Неки од догађаја којима је присуствовао тога јутра описани су реалистично у серији, каже он, али неке друге описује као фикцију.
„Чернобиљска катастрофа је описана моћно, као глобална катастрофа у којој је страдао велики број људи. Такође, емоције и расположење из тог времена приказани су прилично прецизно, и међу особљем и међу властима.&qуот;
„Међутим, технолошки аспекти садрже нека одступања, која не морају да буду лаж, већ пука фикција&qуот;, додаје он.
Шта је са главним ликовима?
У средишту приче налазе се три кључне личности: директор електране Виктор Брјуканов, главни инжењер Николај Фомин и заменик главног инжењера Анатолиј Дјатлов. А Олексиј Бреус њихов опис доживљава „не као фикцију, већ као отворену лаж&qуот;.
„Њихове личности су извитоперене и погрешно представљене, као да су зликовци. Они уопште нису били такви.&qуот;
„Анатолиј Дјатлов је постао главни анти-херој серије зато што су га испочетка тако доживљавали радници нуклеарне електране, његови потчињени и управа. Касније се та перцепција променила.&qуот;
Сва тројица осуђена су на 10 година у радном логору због улоге коју су имали у несрећи, а творац серије Крег Мејзин и даље инсистира на томе да је Дјатлов посебно био „прави силеџија&qуот;, који је касније давао некредибилне изјаве.
„Оператери су га се плашили&qуот;, слаже се Бреус. „Кад је био присутан у блоку, сви су били напети. Али колико год да је био строг, био је врхунски професионалац.&qуот;
Да ли су последице радијације приказане верно?
Бреус каже да су творци серије добро приказали дејство радијације на људско тело.
Неколико сати после експлозије, причао је са Олександром Акимовим, вођом смене у реактору број четири, и оператером Леонидом Топтуновим, који имају истакнуте улоге у серији.
„Најблаже речено, нису изгледали добро&qуот;, каже он. „Било је очигледно да се осећају лоше. Били су веома бледи. Топтунов је буквално побелео.&qуот;
У року од две недеље, и Акимов и Топтунов су умрли у московској болници од акутног радијацијског синдрома (АРС).
„Видео сам и друге колеге које су радиле те ноћи. Њихова кожа била је јаркоцрвена. Касније су умрли у болници у Москви.&qуот;
„Изложеност радиоактивном зрачењу, црвена кожа, радијацијске опекотине и опекотине од паре били су оно о чему су многи причали, али никад још није приказано овако. Кад сам завршио смену, моја кожа била је смеђа, као да сам поцрнео од сунца по читавом телу. Делови мог тела који нису били прекривени одећом - као што су руке, лице и врат - били су црвени&qуот;.
У недељама непосредно после експлозије, умрло је 29 радника електране и ватрогасаца од АРС-а, изазваног изложености високим дозама јонизујуће радијације, према тврдњама совјетских званичника.
Још два радника умрла су од последица повреда. Тело једног од њих, Валерија Кодемчука, никад није пронађено у рушевинама реактора.
Шта је са ватром?
Василиј Игњатенко, приказан у серији, био је међу првим ватрогасцима послатим да сузбије пожар.
Ватрогасци послати из оближњег Припјата нису знали за изложеност радијацијском зрачењу. Игњатенко је умро од акутног радијацијског синдрома 13. маја 1986. године.
Стигавши на посао тог јутра, Бреус каже да није видео никакву ватру.
„Видео сам оштећење у реактору број четири. Могли сте да видите огољену опрему и пумпе. Није било дима нити ватре, само је из оштећеног дела куљала пара.&qуот;
Већина ватрогасаца поливала је оштећени реактор водом, каже он.
„Танки млаз који су сипали ватрогасци вероватно је испарио још пре него што је стигао до реактора.&qуот;
Ватрогасци су замољени и да помогну у чишћењу радиоактивног отпада са крова након што је ватра угашена.
Колико је тачан био приказ радника?
Једна од најдраматичнијих сцена у мини-серији приказује три радника електране како се добровољно јављају да уђу у подземни тунел испод оштећеног реактора да отворе витални вентил за одвод.
Било је страхова да ће „лава&qуот; из отопљеног реактора стићи до воде, изазвавши нову, потенцијално снажнију експлозију.
Супротно извештајима да су три рониоца страдала од радијацијске болести као последице њихових радњи, сва тројица су преживела.
Шеф смене Борис Баранов умро је 2005. године, док су Валериј Беспалов и Олексиј Ананенко, обојица главни инжењери једног од одељака реактора, и даље међу живима и живе у главном граду Кијеву.
„То нам је био посао&qуот;, каже Олексиј Ананенко, који је тада био на смени, док су остали добили наређење од шефа. Они су знали где се налазе ти вентили, тако да су били прави људи за тај задатак.
„Да то нисам урадио, могли су тек тако да ме отпусте. Како бих нашао други посао после тога?&qуот;
Он истиче неколико нетачности у телевизијској верзији.
Њихова лица само су делимично била прекривена респираторима како би могли да причају међу собом, није им понуђена награда и нису добили аплауз по успешном повратку.
„То нам је само био посао. Ко би томе аплаудирао?&qуот;
Доведени су рудари да прокопају тунел испод реактора како би се направио простор за размењивач топлоте, да би се спречило да отопљено језгро прође кроз бетон и контаминира подземне воде, угрозивши тако милионе живота.
Температура испод реактора била је висока и у серији су приказани као да су се скинули до голе коже.
„Они јесу скинули одећу, али не онако како је приказано на филму, не скроз до краја&qуот;, инсистира Бреус, истичући и да њихова улога на крају није била кључна за причу.
Рудари су завршили свој део посла пре рока, али до тада се отопљено језгро већ охладило.
Колико је фаталан био „Мост смрти&qуот;?
У серији, становници Припјата журе до железничког моста како би боље видели ватру, несвесни да ће тако бити изложени радијацији. Деца су приказана како се играју у радиоактивној прашини, која пада са неба као снег.
То је касније постало познато као „Мост смрти&qуот;, после извештаја да су они који су тамо стајали наводно умрли од радијацијске болести.
Али Бреус верује да је већина становника Припјата преспавало експлозију, а и он сам је за несрећу чуо тек кад је наредног јутра стигао на посао.Рудари су приказани као тврди момци који се не плаше ничега, али не и радници електране.&qуот;
„Никад нисам чуо да се окупила маса која је ишла да током ноћи гледа ватру&qуот;, каже он.
„У болници сам лечен заједно са човеком који се одвезао бициклом до моста ујутро 26. априла. Он је добио благи тип акутног радијацијског синдрома, рекао је лекар.&qуот;
„Други мој пријатељ који је лечен у исто време рекао је да је имао састанак са девојком близу моста те вечери. Он је после имао здравствених проблема.&qуот;
Како је представљен Совјетски Савез?
Олексиј Бреус каже да је несрећа помогла да на видело изађу суштинске мањкавости совјетског система.
„На пример, та беспотребна тајновитост, која је постала један од узрочника Чернобиљске катастрофе. Кад су оператери притиснули црвено дугме, реактор се није зауставио, већ је експлодирао.&qуот;
Али иако су многи похвалили посвећеност серије детаљима, он сматра да је то и једна од њених велики мана.
„Приказани су многи стереотипи, типични за западњачку представу о Совјетском Савезу&qуот;, тврди Олексиј Бреус. „Велике шоље, вотка, КГБ свуда.&qуот;
Кад се све сабере и одузме, међутим, он је задовољан што је серија успела да преусмери пажњу јавности на саму несрећу и размере настале штете.
„Њене високе оцене показују да се људи и даље интересују за Чернобиљ. То није само локално интересовање, једне мале групе људи, већ она и даље постоји на глобалном нивоу.&qуот;
(ББЦ Невс, 06.13.2019)
