Ko (ni)je za ples
RTS 11.08.2019
Današnji (neverzirani) slušaoci muzike iz doba klasike, podjednako kao i savremenici stvaralaca iz ove epohe, mogu da ostanu zbunjeni time koliko se Betovenov stil razlikuje od Mocartovog. Ili Glukovog, ili Hajdnovog. Trojica potonjih su im uistinu bliža i jasnija za procenu, u odnosu na neku neočekivanu betovenovski orkestriranu buku u kojoj možda i ne prepoznaju ono što za njih znači muzika.
Objašnjenje je, međutim, krajnje jednostavno. Sva muzika 18. stoleća je muzika za igru. Igra je simetrični model koraka koji su nam ugodni za kretanje, a njena muzika je simetrični model zvuka koji je prijatno slušati, čak i ako po njemu ne igramo. Ovi zvučni modeli, iako u početku jednostavni poput šahovske table, harmonijom su se produživali, razvijali i obogaćivali, dosegnuvši, primerice, izgled persijskih ćilima. A kompozitori koji su ih tvorili teško da su i
