Бол

У монаду се претвори, све ударце живота одбија, али једном, нужно, попусти. Када притисне, притисне. Ни крика, ни јаука. Што најдубље заболи, највише удари. У срцу засијече у души расточи у уздаху остане нигдје из нутрине не може у тронуту особу се уселила само је њена само њој до краја припада. И као да ће до њеног потпуног краја с њом бити Што је болно никада сасвим јасно увијек особно а тако туђе однекуд не из рањене душе него из онога што души донесе