Одговор на негирање усташких злочина (17): Пио сам мокраћу
Вести онлине 05.11.2019 | Будо Симоновић
Од четрнаесторо преживелих у јами Равни Долац, једини мушкарац је био шеснаестогодишњи Глигорије Стојић из Доњих Рујана. Овог ведрог и разборитог човека, војног пензионера, те 1990. сам нашао у Београду. Тада се ни по чему није могло закључити да има шездесет и пет година, а поготову не да је преживео икакву велику потешкоћу у животу. Седам-осам година касније, Стојић је ипак изненада умро, а остало је његово казивање које сам записао: Ватра у стомаку Ојађена мајка Ћутала је до гроба Брат скочио у
– Неколико година уочи рата остадох сироче без мајке – испричао ми је, поред осталог, тада Стојић. – Сестра ми Мара удаде се за Ерцега у Горње Рујане, а у кући остадосмо нас четворица мушких, отац ми Марко – Маркеља га звали – старији ми брат Лука, ја и најмлађи Благоје несрећни. За оно вријеме и оне прилике нијесмо рђаво живјели, али ја, богме, био ђаво и једног дана запуцам и побјегнем у Сплит. Хоћу у варош и бог. Тамо се упишем на месарски занат. – Кад се
