Odgovor na negiranje ustaških zločina (17): Pio sam mokraću
Vesti online 05.11.2019 | Budo Simonović
Od četrnaestoro preživelih u jami Ravni Dolac, jedini muškarac je bio šesnaestogodišnji Gligorije Stojić iz Donjih Rujana. Ovog vedrog i razboritog čoveka, vojnog penzionera, te 1990. sam našao u Beogradu. Tada se ni po čemu nije moglo zaključiti da ima šezdeset i pet godina, a pogotovu ne da je preživeo ikakvu veliku poteškoću u životu. Sedam-osam godina kasnije, Stojić je ipak iznenada umro, a ostalo je njegovo kazivanje koje sam zapisao: Vatra u stomaku Ojađena majka Ćutala je do groba Brat skočio u
– Nekoliko godina uoči rata ostadoh siroče bez majke – ispričao mi je, pored ostalog, tada Stojić. – Sestra mi Mara udade se za Ercega u Gornje Rujane, a u kući ostadosmo nas četvorica muških, otac mi Marko – Markelja ga zvali – stariji mi brat Luka, ja i najmlađi Blagoje nesrećni. Za ono vrijeme i one prilike nijesmo rđavo živjeli, ali ja, bogme, bio đavo i jednog dana zapucam i pobjegnem u Split. Hoću u varoš i bog. Tamo se upišem na mesarski zanat. – Kad se
