У последњих неколико година чули смо бројне идеје о изменама Устава због реформе правосуђа, али предлог државног секретара Министарства правде Радомира Илића да би „као у Француској, председник Александар Вучић могао да бира судије&qуот; изазвао је огромну пажњу.

Вучић је убрзо потом рекао да „нити постоји таква иницијатива, нити је то његова жеља&qуот;. Ипак, опозиција и део стручне јавности су Илићеве речи протумачили као потенцијално кршење Уставом загарантованог начела о подели власти.

Зашто је подела власти тако осетљиво питање?

Шта она представља и зашто је битна?

• „Тијанин закон“: Треба ли Србија да уведе доживотну робију
• Зашто се сада мења Закон о референдуму
• О Караџићу нема ко да пише

У 100 речи

„Подела власти&qуот; представља концепт расподеле надлежности између три гране влати - законодавне, извршне и судске. Поента је спречити да појединац или група људи доноси законе, одлучује о њиховој примени и на основу њих и суди.

У Србији је Народна скупштина носилац законодавне, а влада - састављена од премијера и министара - извршне власти. Мрежа судова чини трећу грану власти.

Између њих би требало да постоји равнотежа и међусобна контрола. По Уставу Србије, судска власт је независна.

Зато један човек не може истовремено бити и посланик и министар и судија. Може да има само једну од ових функција.

Творац ове идеје је француски филозоф Шарл Монтескје.

Подела власти у 500 речи

У готово свим државама, први политички орган је или председник, или влада са парламентом.

Парламент је упућен на владу коју бира, смењује и контролише, а влада има право да распусти скупштину.

Судови и уставни суд контролишу извршну и законодавну власт тиме што могу да укину њихове законе и друге акте који су неуставни или незаконити.

„Без поделе власти имали бисмо неограничену и неконтролисану моћ у једном органу власти - диктатору, апсолутисти, султану или некаквом комитету&qуот;, каже за ББЦ професор Правног факултета Универзитета у Новом Саду Слободан Орловић.

Он каже да подела власти не би требало да буде само хоризонтална - на парламент, владу, шефа државе, суд или уставни суд - већ и вертикална. Таквом поделом, надлежности су подељене између институција државе, региона или покрајина и локалне самоуправе.

Већина држава има уставе којима је прописано како се дели власт у земљи, али често је то „само фасада која служи аутократској власти као изговор за легитимисање поретка као демократског&qуот;, оцењује професор Факултета политичких наука Зоран Крстић.

„Добар пример представљају бројне постсовјетске републике у којима је власт формално подељена, али је суштински у рукама свемоћних шефова држава који су током вишедеценијске власти, узурпирали све полуге моћи&qуот;, наводи Крстић за ББЦ.

Зашто је Илић узео пример Француске?

У Француској председник, заиста, има велика уставна овлашћења.

„Он има право именовања људи на неке од најважнијих позиција у земљи. Неке функционере поставља самостално, попут председника и три члана Уставног суда, за друге је потребно да одлуку донесе влада&qуот;, напомиње Крстић.

У Уставу Француске стоји да Високи савет судства предлаже судије, а председник државе их именује, додаје.

„Треба правити разлику између именовања и избора. Иначе, ова процедура именовања је прилично сложена и неретко изазива конфузију у тумачењу и реализацији&qуот;, закључује Крстић.

Шта би било да нема поделе власти?

„Непостојање поделе власти чини политички систем недемократским. У таквом систему, власт која има највећу силу, може да чини све што јој је по вољи, почев од тога да укида и крши основна људска права до тога да узурпира надлежности других органа, чак и да гони и суди самовољно а не по закону.

„Такво стање, показало се, није одрживо јер такву власт свргава сам народ, пре или касније&qуот;, додаје Орловић.

Монтескје: Власт подељена између краља, парламента и владе

Монтескје је у делу О духу закона разрадио концепт поделе власти чији је циљ спречавање тираније и очување слободе појединца, али таквих идеја било је и раније.

Важност овог концепта, каже Крстић, увиђамо код самог Монтескјеа.

„Како се власт не би могла злоупотребити, потребно је да, распоредом самих ствари, једна грана обуздава другу&qуот;, каже он.

Орловић напомиње да је Монтескје заправо заокружио модел поделе власти описујући Британску империју из 18. века.

„У њој је подела власти, какву и данас имамо, по први пут уведена између краља, парламента и владе, док је судска власт остала изван политике&qуот;, додаје он.

Да ли је подела власти одувек постојала?

Европске државе почеле су да уводе поделу власти после Француске револуције 1789. године.

Међутим, у неким земљама које су уставом прописале да ће власт бити подељена, било је периода у којима ове поделе у стварности није било или је није било довољно да власт буде контролисана и ограничена, наводи Орловић.

„У социјалистичким државама подела власти је била прокламована, а заправо је сва власт била у рукама политичке странке или њеног вође. У тоталитарним системима - нацистичким и фашистичким - није чак била ни прокламована.&qуот;

Тамо су вође опонашале некадашње цареве и имале неограничену моћ.

„И касније, завршетком Другог светског рата Франкова Шпанија и Салазаров Португал су у измењеним околностима одржавали тај дух&qуот;, додаје Крстић.

А шта је највећа опасност по поделу власти данас?

Моћ владајуће политичке странке, одговара Орловић.

„Она преко министара и посланика стварно управља и владом и парламентом, а то значи да парламент нити може нити жели да контролише и ограничи владу&qуот;, упозорава он.

Крстић каже да је подела власти угрожена у свим ауторитарним режимима.

„Па чак и оним који слове за демократије, али су на власти партије и појединци који у сврху „националног јединства&qуот; одузимају надлежности институцијама, попут Пољске и Мађарске&qуот;, наводи он.

Где нема поделе власти?

У Уједињеним Арапским Емиратима, Саудијској Арабији, као и у неким афричким државама у којима практично, и поред устава, постоје диктаторски режими, каже Орловић.

Случај: Саудијска Арабија

Земље попут Саудијске Арабије или Северне Кореје представљају типичан пример одсуства поделе власти, сматра и Крстић.

„Такав тип ауторитарне власти се може означити као султанизам, а карактерише га неограничена владавина, владавина страха, поистовећивање личности владара и државе&qуот;.

Као илустративан пример тога наводи случај Саудијске Арабије која носи назив по владајућој династији.

„Таква уређења у пракси погодују једино владајућој династији и уском кругу људи око владара, што на дуже стазе доводи до потпуне дестабилизације. То смо имали прилике да видимо у појединим блискоисточним државама попут Ирака и Авганистана&qуот;, наводи Крстић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 01.24.2020)