Објашњење сукоба у Либији: Шта се десило
Либијом бесни грађански рат већ скоро читаву деценију, а у њему учествују и бројне друге земље. Ево шта морате да знате о овоме.
Сукоб у Либији још једном се нашао у жижи јавности - међународни званичници покушавају да зараћене стране доведу до мировног споразума.
У Либији тренутно постоје две ривалске администрације: влада предвођена премијером Фајезом Ал Серајем, коју признају Уједињене нације, и администрација коју предводе побуњеничке снаге под вођством генерала Калифа Хафтара.
Две стране су се недавно сложиле око провизорне обуставе ватре након притисака из Русије и Турске.
- Десетине миграната страдало у Либији
- Ракетни напад на аеродром у Триполију
- Пет кључних тачака Путинове „маратонске&qуот; конференције
Али као што су многи очекивали, крхка нада за мир распршила се свега неколико дана касније, кад је генерал Хафтар одбио да озваничи примирје, гурнувши земљу назад у тескобну неизвесност.
Како смо стигли до тако компликоване ситуације у Либији?
Неиспуњена обећања
После девет месеци борби, деловало је да ће доћи до прекида оружаних сукоба али су побуњеници генерала Хафтара покренули нову офанзиву.
Само у последњих шест месеци, убијено је најмање 2.000 људи, а расељено чак 146.000.
Берлин је 19. јануара био домаћин мировне конференције о Либији.
Али да би се разумело зашто је толико тешко постићи примирје, морамо да се вратимо до самих корена сукоба.
Понирање у хаос
Баш као и у случају Сирије, све је започело револуцијом током Арапског пролећа 2011. године.
Снаге под подршком НАТО-а те године свргле су са власти дугогодишњег владара Либије Муамера ел Гадафија, што је првобитно изазвало налет оптимизма и међу Либијцима, и у међународној заједници.
Од тада земљом бесни грађански рат.
После много година борби, УН је помогла да се оформи администрација коју предводи премијер Серај. Његова Влада националног јединства са седиштем у главном граду Триполију требало је да уједини земљу.
Нису сви подржали тај споразум, а генерал Хафтар је желео моћ за себе.
- Које земље воле највише Трампа, а које најмање и где је Србија
- Ко је нови премијер Русије Михаил Мишустин
Он је на истоку земље основао самопрокламовану Либијску националну армију, ЛНА, смештену у градове Тобрук и Бенгази. Тврдио је да само он може поново да гарантује безбедност и искорени оно што зове „исламским тероризмом&qуот;.
Трупе генерала Хафтара напредују ка главном граду Триполију од априла 2019. године. Овог месеца успеле су да заузму стратешки обалски град Сирте.
Али да би слика постала још компликованија, у разним градовима формиране су народне војске које воде властите битке, а усред тог хаоса, никао је и огранак такозване Исламске државе, водећи операције из неколико пустињских уточишта.
Рат преко посредника
Ево још једне сличности са Сиријом: ривали који се боре око Либије нису само они који воде битке у самој земљи.
Обе стране у либијском сукобу привукле су моћне регионалне и међународне савезнике.
Уједињени Арапски Емирати и Саудијска Арабија тврде да желе да зауставе исламисте у региону. Представивши се као отворени противник исламског екстремизма, генерал Хафтар успео је да придобије ове земље на своју страну.
Заједно са Јорданом, Уједињени Арапски Емирати пружали су ваздушну подршку и оружје ЛНА-у, а у извештају УН-а се наводи да су војне залихе Уједињених Арапских Емирата одговорне за страдање значајног броја цивила у офанзиви генерала Хафтара.
Египат, источни сусед Либије, такође се налази на страни генерала Хафтара и пружа му логистичку подршку.
Можда је и логично што египатски председник Абделфатах ал Сиси, и сам војни моћник, подржава генерала Хафтара, али Каиро стабилност у суседној држави и спречавање сукоба или милитаната да се прелију преко границе доживљава као питање властите националне безбедности.
А настављајући да успоставља утицај у региону, сада се у све умешала и Русија. Руски плаћеници наводно се боре раме уз раме са снагама генерала Хафтара, иако Москва негира било какву директну умешаност.
Угрожени ресурси
Са друге стране се налази Турска, која је недавно послала трупе да помогну војсци премијера Сераја.
Баш као и Русија, и Анкара жели утицај и статус значајне силе у региону. Турска влада изјавила је да су њене трупе послате у Триполи у „саветодавној улози и у сврху обуке&qуот;.
Али извор из Владе националног јединства потврдио је за ББЦ да турско учешће подразумева и сиријске побуњеничке снаге које уживају подршку Анкаре.
ББЦ дописник за питања одбране Џонатан Маркус каже да би мотиви Турске могли да имају везе са драгоценим подводним ресурсима.
Анализа Џонатана Маркуса, ББЦ-јевог дописника за питања одбране
У новембру, Анкара је потписала споразум о поморским границама са властима у Триполију, што доводи ексклузивну економску зону коју потражује Турска у источном Медитерану на саму ивицу оне коју потражује Либија.
Ова потраживања нашироко се оспоравају. Али потез Турске шаље сигнал другим енергетским играчима у региону, компликујући приступ гасоводима до Европе, сем уколико Анкара не буде убачена у ту једначину.
То аналитичари доживљавају као директан покушај супротстављања Израелу, Египту, Грчкој и Кипру, који су успоставили Гасни форум Источног Медитерана. И заиста, турско агресивније истраживање нафте са Кипра уз војне дронове који лете у пратњи истраживачких пловила део су тог новог активизма.
Турски гамбит са Либијом прети да доведе до шире кризу у Источном Медитерану, која заузврат може да закомпликује односе ове земље са Москвом с једне стране и Вашингтоном и кључним савезницима НАТО-а са друге.
То ће само пооштрити постојеће регионалне тензије.
Турска се нада да ће у најмању руку њена војна улога у Либији обезбедити пат позицију у ратним дејствима, што ће пак осигурати да се Анкара пита у коначном исходишту.
Регионални интереси
У скоро сваком другом сукобу у региону, Катар је у сталном ривалитету са Уједињеним Арапским Емиратима и другим заливским земљама. Катарске власти су зато и пружиле подршку влади коју подржавају Уједињене нације и Турска.
Ту је и Француска, изузетно активна у Либији бар од 2015. године јер има економске и безбедносне интересе.
Званично Париз тврди да је на страни владе у Триполију коју подржава УН, али се нашироко сматра да заправо подржава и генерала Хафтара, не само дипломатски, већ и на војном фронту.
Међутим, француски званичници никад нису признали да су слали оружје или трупе као испомоћ генералу Хафтару.
Италија, бивши колонијални владар Либије, критиковала је блискост Француске са Хафтаровом администрацијом. Рим је суверено на страни владе премијера Сераја коју подржавају УН.
Стабилност у Либији је у директном интересу Италије, будући да у ову државу стижу избеглице и економски мигранати из земаља широм Медитерана од 2011. године.
И САД су директно ангажоване у Либији, водећи операције против милитантних снага Исламске државе на југозападу земље.
Зашто је то важно?
Очигледно има много спољних играча у либијском сукобу, а ево зашто им је свима толико стало.
Ова северноафричка земља има највеће нафтне резерве на континенту и кључни је играч на тржишту природног гаса.
Кроз Либију пролази главна рута за мигранте који из Африке желе да дођу до Европе. Либијска обала се протеже скоро 2.000 километара уз Средоземно море.
А успон Исламске државе и других милитантних група представља ноћну мору - и то не само за суседне земље.
Док год трају борбе у Либији, невоље би могле да се прошире и преко граница ове земље.
(ББЦ Невс, 02.07.2020)
