Demostat: Politika bojkota - bomba koja odbrojava

Bojkot izbora u Srbiji predstavlja političku bombu sa odloženim dejstvom, čak iako delimično bude deaktivirana. Ukoliko neki od onih koji su paklenu napravu postavili u septembru 2019. proglašavajući bojkot, odustanu i izađu na predstojeće opšte izbore, odbrojavanje će se nastaviti, objavio je Demostat.

"Za to odbrojavanje je dovoljno da na parlamentarnim izborima ne učestvuje barem još jedna stranka pored SSP Dragana Đilasa. On ostavlja utisak da je najtvrđi zagovornik bojkota, čak iako je Udruženje "1 od 5 miliona" sa kojim se dovodi u vezu, odbacilo bojkot i najavilo učešće i za lokalne skupštine i za parlament. Ako je taj utisak tačan, Đilasu bi odgovaralo da se prostor koji je već uspešno zauzeo kao glavni čovek opozicije, za njega još više raširi", navodu analizi.

I to odgovaralo iz najmanje dva povezana razloga. Prvi je da, uprkos kuknjavi raznih znalaca i hroničara, ne postoji bojkot koji u novoj političkoj istoriji Srbije nije doneo rezultat. Pitanje je samo kakav i posle koliko vremena. Drugi razlog je taj što bi ostajući pri bojkotu, Đilas samim tim pobedio sve takmace u opoziciji. Za njih nije uopšte sigurno da će preći ni cenzus od tri odsto, a za njega je sigurno da ostaje pozicioniran kao najopasniji Vučićev protivnik. A to je ono što glasačko telo opozicije uvek prvo "vidi", pa onda sve ostalo.

Kao primer neuspešnosti bojkota se često navode izbori 1997. Te godine se razbuktao rat na Kosovu, a na savezne i republičke izbore nisu izašli Demokratska stranka pod sloganom "Budi hrabar, reci dosta", Demokratska stranka Srbije "Znam za jadac", Građanski savez Srbije "Nepošteni izbori, lopovska vlast", Demohrišćanska stranka Srbije "Ujedinjeni na izborima, ujedinjeni u bojkotu".

Te su stranke bojkotom ostale "van" geopolitičkog toka. Samim tim što nisu učestvovale, uspele su na izborima 2000. da se nametnu kao rešenje glasačima, kao prekid sa dotadašnjim nizom državnih poraza koji je ljudima bio preko potreban. Sada bi se ovo moglo ponoviti ali sa okrenutim predznakom. Stranke koje ne budu u parlamentu koji bi potvrdio “mirovne sporazume” sa Kosovom, bili oni smatrani za konačne ili ne – bile bi te kojima bi se mogli okrenuti birači i opozicije, ali i vlasti. Sa opozicijom koja je bojkotovala izbore biće lakše i prijemčivije da te kosovske sporazume birači dožive kao neoprostivu izdaju, nego kao nužne odluke Aleksandra Vučića. Otuda već sad kreću najave za predsedničke izbore 2022. kada bi Kosovo moglo da sruši Vučićevu sliku u javnosti, a i SNS sa vlasti.

Bojkot 1997. nije jedini primer kako neizlazak na izbore deluje na politiku. U novembru 2003. predsedničke izbore bojkotovali su DSS Vojislava Koštunice, G17 Mlađana Dinkića, SPO Vuka Draškovića i SPS čiji je formalni predsednik još uvek bio Slobodan Milošević. Izbori nisu uspeli zato što je važilo pravilo da izlaznost u prvom krugu mora biti 50 odsto upisanih birača plus jedan. Kandidat dela vladajuće grupacije DOS bio je Dragoljub Mićunović, šefica njegovog izbornog štaba bila je Vesna Marjanović (sada poslanica DS), a kampanju je logistički odrađivao Nebojša Čović, tada jedan od lidera DOS-a, i vrlo ljut što se u Mićunovićev nastup ne ulaže dovoljno.

Mićunović je osvojio oko 863.000 glasova, a tadašnji lider radikala Tomislav Nikolić oko milion i sto hiljada. Ipak, izbori nisu uspeli, ali su zato svi oni koji su bojkotovali, uskoro postali vlast, nakon parlamentarnih izbora u decembru 2003.

U vladu DSS ušli su ministri iz G17 i SPO-NS, a vladu je manjinski podržao SPS, čiji nosilac liste je bio Milošević. Socijalisti su tada dobili Miloševićevog naslednika – Ivicu Dačića. Dačić je, uprkos Miloševićevim naređenjima iz haškog zatvora, sa kandidatske liste skinuo kadrove Mire Marković. U martu 2004. desio se pogrom na Kosovu, u junu te godine Boris Tadić je uspeo da pobedi Tomislava Nikolića i prvi put je postao predsednik Srbije. I dan danas se tumači da je Koštunica na tim izborima kandidovao Dragana Maršićanina kako bi pomogao Tadiću, ali iz sadašnje perspektive, moguće je i da nije hteo da oduzima glasove Nikoliću. Često se previđa i da je Tadić osam godina kasnije - 2012. izgubio od Nikolića, ne zbog "belih listića" kao takvih. Poražen je, jer se bojkot građanskih liberala nazvan "belim listićima" podudario i udružio sa Koštuničinim pozivom da se glasa za Nikolića, kao i sa bojkotom Dačićevih glasača koji su se oglušili o poziv da glasaju za Tadića.

Tako da kad evropska poslanica Tanja Fajon kaže da je bojkot tup instrument, u pravu je, ali i tako tup, uspeva da napravi ubojit rez, samo ako ga onaj ko njime rukuje zaista i upotrebi.

Jedna vrsta bojkota usledila je i kao najava promene vlasti 2008. kada je Koštunica vratio mandat narodu, a Tadić i njegova DS postali neprikosnoveni vladari sve do 2012.

Naime, ubrzo nakon što je važeći Ustav izglasan na referendumu u jesen 2006. (u proleće je Crna Gora na referendumu izglasala nezavisnost), jedva skupljena izlaznost pripisana je bojkotu. Za slabosti referendumske kampanje u kojoj je i pokojni patrijarh Pavle podizan da spašava stvar pred zatvaranje glasakih mesta, okrivljen je "beli bojkot".

Još dok se glasački papiri nisu slegli od brojanja, socijalisti su javno optužili DS i G17 Plus za "beli bojkot". Ustvrdili su da je u svim mestima koja su jaka uporišta DS, poput recimo beogradske opštine Stari grad, na referendum izašlo manje od 50 odsto građana i naveli da je izlaznost bila preko 60 odsto tamo gde je SPS jak, recimo u Varvarinu.

Sad, što decenijama Stari grad tradicionalno glasa protiv socijalista i radikala, a Varvarin za njih, izgleda nije uzeto u obzir. Iz DS su uzvraćali da nisu oni lepili plakate u kojima pozivaju da se glasa za novi ustav sa slikama haškog optuženika Vojislava Šešelja, što je na deo građana delovalo odvraćajuće od biračkih mesta.

I vezano sa "belim bojkotom" i tada se pričalo da će na izborima na svim nivoima koji slede radikali "napasti" Tadićevu predsedničku funkciju. Po Ustavu predsednika može da opozove parlament dvotrećinskom većinom, što bi neki tadašnji sastav Skupštine teoretski mogao da omogući. I tada se pričalo da bi se na predsednika Tadića svalila krivica zbog kosovskog gubitka (Kosovo je proglasilo nezavisnost dve godine kasnije). U jesen 2006. su radikali, mada to sada zvuči neverovatno, govorili i da je njima prevashodni cilj da Tadić više ne bude predsednik, pa i da su spremni, ukoliko DSS želi da za predsednika kandiduje Velimira Ilića ili čak Sandu Rašković-Ivić, da "stave" kandidata koji neće biti Tomislav Nikolić. Štampa je pisala da bi u tom slučaju predsednički kandidat radikala mogao da bude i generalni sekretar Aleksandar Vučić.

Već i ovaj ovlašni osvrt na prošle nijanse bojkota pokazuje da je njegovo proglašenje, možda i mimo očekivanja, značilo da će neka od strana svakako biti politički razneta. U prvom udaru opozicioni Savez za Srbiju – koji će se rascepiti na učesnike lokalnih izbora i na dosledne bojkotaše, koji izbore 2020. neće priznavati, nameštajući se za predsedničku trku 2022. ili ranije ako bude moguće.

Ovaj tekst nije proizvod Agencije Beta i ona ne odgovara za navode u njemu

(Beta, 16.02.2020)