Демостат: Политика бојкота - бомба која одбројава

Бојкот избора у Србији представља политичку бомбу са одложеним дејством, чак иако делимично буде деактивирана. Уколико неки од оних који су паклену направу поставили у септембру 2019. проглашавајући бојкот, одустану и изађу на предстојеће опште изборе, одбројавање ће се наставити, објавио је Демостат.

"За то одбројавање је довољно да на парламентарним изборима не учествује барем још једна странка поред ССП Драгана Ђиласа. Он оставља утисак да је најтврђи заговорник бојкота, чак иако је Удружење "1 од 5 милиона" са којим се доводи у везу, одбацило бојкот и најавило учешће и за локалне скупштине и за парламент. Ако је тај утисак тачан, Ђиласу би одговарало да се простор који је већ успешно заузео као главни човек опозиције, за њега још више рашири", наводу анализи.

И то одговарало из најмање два повезана разлога. Први је да, упркос кукњави разних зналаца и хроничара, не постоји бојкот који у новој политичкој историји Србије није донео резултат. Питање је само какав и после колико времена. Други разлог је тај што би остајући при бојкоту, Ђилас самим тим победио све такмаце у опозицији. За њих није уопште сигурно да ће прећи ни цензус од три одсто, а за њега је сигурно да остаје позициониран као најопаснији Вучићев противник. А то је оно што гласачко тело опозиције увек прво "види", па онда све остало.

Као пример неуспешности бојкота се често наводе избори 1997. Те године се разбуктао рат на Косову, а на савезне и републичке изборе нису изашли Демократска странка под слоганом "Буди храбар, реци доста", Демократска странка Србије "Знам за јадац", Грађански савез Србије "Непоштени избори, лоповска власт", Демохришћанска странка Србије "Уједињени на изборима, уједињени у бојкоту".

Те су странке бојкотом остале "ван" геополитичког тока. Самим тим што нису учествовале, успеле су на изборима 2000. да се наметну као решење гласачима, као прекид са дотадашњим низом државних пораза који је људима био преко потребан. Сада би се ово могло поновити али са окренутим предзнаком. Странке које не буду у парламенту који би потврдио “мировне споразуме” са Косовом, били они сматрани за коначне или не – биле би те којима би се могли окренути бирачи и опозиције, али и власти. Са опозицијом која је бојкотовала изборе биће лакше и пријемчивије да те косовске споразуме бирачи доживе као неопростиву издају, него као нужне одлуке Александра Вучића. Отуда већ сад крећу најаве за председничке изборе 2022. када би Косово могло да сруши Вучићеву слику у јавности, а и СНС са власти.

Бојкот 1997. није једини пример како неизлазак на изборе делује на политику. У новембру 2003. председничке изборе бојкотовали су ДСС Војислава Коштунице, Г17 Млађана Динкића, СПО Вука Драшковића и СПС чији је формални председник још увек био Слободан Милошевић. Избори нису успели зато што је важило правило да излазност у првом кругу мора бити 50 одсто уписаних бирача плус један. Кандидат дела владајуће групације ДОС био је Драгољуб Мићуновић, шефица његовог изборног штаба била је Весна Марјановић (сада посланица ДС), а кампању је логистички одрађивао Небојша Човић, тада један од лидера ДОС-а, и врло љут што се у Мићуновићев наступ не улаже довољно.

Мићуновић је освојио око 863.000 гласова, а тадашњи лидер радикала Томислав Николић око милион и сто хиљада. Ипак, избори нису успели, али су зато сви они који су бојкотовали, ускоро постали власт, након парламентарних избора у децембру 2003.

У владу ДСС ушли су министри из Г17 и СПО-НС, а владу је мањински подржао СПС, чији носилац листе је био Милошевић. Социјалисти су тада добили Милошевићевог наследника – Ивицу Дачића. Дачић је, упркос Милошевићевим наређењима из хашког затвора, са кандидатске листе скинуо кадрове Мире Марковић. У марту 2004. десио се погром на Косову, у јуну те године Борис Тадић је успео да победи Томислава Николића и први пут је постао председник Србије. И дан данас се тумачи да је Коштуница на тим изборима кандидовао Драгана Маршићанина како би помогао Тадићу, али из садашње перспективе, могуће је и да није хтео да одузима гласове Николићу. Често се превиђа и да је Тадић осам година касније - 2012. изгубио од Николића, не због "белих листића" као таквих. Поражен је, јер се бојкот грађанских либерала назван "белим листићима" подударио и удружио са Коштуничиним позивом да се гласа за Николића, као и са бојкотом Дачићевих гласача који су се оглушили о позив да гласају за Тадића.

Тако да кад европска посланица Тања Фајон каже да је бојкот туп инструмент, у праву је, али и тако туп, успева да направи убојит рез, само ако га онај ко њиме рукује заиста и употреби.

Једна врста бојкота уследила је и као најава промене власти 2008. када је Коштуница вратио мандат народу, а Тадић и његова ДС постали неприкосновени владари све до 2012.

Наиме, убрзо након што је важећи Устав изгласан на референдуму у јесен 2006. (у пролеће је Црна Гора на референдуму изгласала независност), једва скупљена излазност приписана је бојкоту. За слабости референдумске кампање у којој је и покојни патријарх Павле подизан да спашава ствар пред затварање гласаких места, окривљен је "бели бојкот".

Још док се гласачки папири нису слегли од бројања, социјалисти су јавно оптужили ДС и Г17 Плус за "бели бојкот". Устврдили су да је у свим местима која су јака упоришта ДС, попут рецимо београдске општине Стари град, на референдум изашло мање од 50 одсто грађана и навели да је излазност била преко 60 одсто тамо где је СПС јак, рецимо у Варварину.

Сад, што деценијама Стари град традиционално гласа против социјалиста и радикала, а Варварин за њих, изгледа није узето у обзир. Из ДС су узвраћали да нису они лепили плакате у којима позивају да се гласа за нови устав са сликама хашког оптуженика Војислава Шешеља, што је на део грађана деловало одвраћајуће од бирачких места.

И везано са "белим бојкотом" и тада се причало да ће на изборима на свим нивоима који следе радикали "напасти" Тадићеву председничку функцију. По Уставу председника може да опозове парламент двотрећинском већином, што би неки тадашњи састав Скупштине теоретски могао да омогући. И тада се причало да би се на председника Тадића свалила кривица због косовског губитка (Косово је прогласило независност две године касније). У јесен 2006. су радикали, мада то сада звучи невероватно, говорили и да је њима превасходни циљ да Тадић више не буде председник, па и да су спремни, уколико ДСС жели да за председника кандидује Велимира Илића или чак Санду Рашковић-Ивић, да "ставе" кандидата који неће бити Томислав Николић. Штампа је писала да би у том случају председнички кандидат радикала могао да буде и генерални секретар Александар Вучић.

Већ и овај овлашни осврт на прошле нијансе бојкота показује да је његово проглашење, можда и мимо очекивања, значило да ће нека од страна свакако бити политички разнета. У првом удару опозициони Савез за Србију – који ће се расцепити на учеснике локалних избора и на доследне бојкоташе, који изборе 2020. неће признавати, намештајући се за председничку трку 2022. или раније ако буде могуће.

Овај текст није производ Агенције Бета и она не одговара за наводе у њему

(Бета, 16.02.2020)