Србија нема море, али ово рајско благо нико не може да нам ускрати. Осим ако га сами не уништимо

"Дунаве, Дунаве, крај тебе ми срце моје остаде..." Замислите како се ори ова песма у препуној војвођанској кафани, са свирачима који се нагињу док гости подижу руке. У чаши је вино, а у тањиру свежа риба. Има ли лепшег дара од чисте реке, крај које се нижу виногради, развијају села и градови, везују чамци и бродови, где се пеца и освежава. Можемо да запевамо и "Ој, Мораво", па да "отпутујемо" маштом у Поморавље, па завиримо и у Шумадију. Или, да себе замислимо