Пеко Дапчевић - легендарни командант који је доспео до народних песама
Од Шпанског грађанског рата до легендарног команданта опеваног у народним песмама
Један од најистакнутијих партизанских команданата, учесник скоро свих најважнијих битака у Другом светском рату, један од оснивача фудбалског клуба Партизан - име народног хероја Петра Пека Дапчевића нашло се не само у историјским читанкама и војној литератури, већ и у бројним народним песмама.
„Пекове су дивизије Црној Гори најмилије&qуот;, рецитује неке од стихова Зоран Лакић, историчар и академик Црногорске академије наука.
Дапчевић је учествовао у готово свим важним биткама Другог светског рата на простору Југославије - у устанку у Црној Гори 13. јула 1941, биткама на Сутјесци и Неретви 1943, а предводио је и битку за ослобођење Београда октобра 1944.
„Из борбе у борбу израстао је у легендарног команданта&qуот;, додаје Лакић.
- Битка на Неретви: 50 година од филма који је довео Холивуд у СФРЈ
- Други светски рат, антифашизам и ревизионизам: „Сутјеска је данас вишеструко издана&qуот;
- Колико се данас сећамо народних хероја
Елита елите
Дапчевић припада генерацији партизанских бораца која је у Други светски рат ушла на крилима искуства из Шпанског грађанског рата, што им је дало посебан третман.
„Сви који су учествовали у том рату и имали чинове били су елита елите југословенских партизана&qуот;, каже хрватски историчар Твртко Јаковина.
Говорећи о Дапчевићу, Јаковина цитира партизанског лекара Гојка Николића и његов опис једне црте Пековог карактера.
„Николић пише како се Пеко, после једне битке која је била победоносна, вратио у штаб озарен.
„Био је више импресиониран и опијен том жестином и титанском борбом, а прилично неосетљив на жртве које су се догодиле, по Николићевом мишљењу&qуот;, истиче историчар.
Дапчевић је, каже историчар, до краја остао велики војник - то је постао неодвојиви део његове личности.
„Ни из једног рата не излазите чистих руку, то важи и за Дапчевића&qуот;.
У Другом светском рату страдало је више од 50 милиона људи широм света.
„У том рату, Пеко је био на челу војске која је ослобађала и главни град. У том контексту, људи могу бити осетљиви више или мање, али невиних нема&qуот;, додаје Јаковина.
Ко је Пеко Дапчевић?
- Родио се 1913. у Љуботињу у Црној Гори.
- Иако потиче из свештеничке породице, члан Комунистичке партије Југославије постаје већ 1933. Рањаван је најпре у студентским демонстрацијама, а затим и три пута у Шпанском грађанском рату 1937-1939.
- У Шпанију одлази као добровољац и тамо добија чин капетана.
- У „Малој енциклопедији&qуот; Просвете наводи се и да је био у концентрационом логору у Француској 1939, али да се већ следеће године враћа у домовину.
- Током рата један је од најистакнутијих бораца народноослободилачке борбе и партизанског покрета, о чему је писао бројне књиге
- У поратним данима у Москви је завршио Вишу војну академију и био генерал-пуковник Југословенске народне армије.
- Преминуо је у 86. години у Београду.
Ослобођење Београда
Дапчевић је био победник у свим биткама које је водио, напомиње Лакић.
Али једна победа се посебно издваја - она у бици за ослобођење „главног града једне поробљене земље&qуот; - њу је предводио, као командант Другог ударног корпуса, формацијски најбројнијег, додаје.
„Ратом је стицао славу и нашао се у стиховима 'Пекове су дивизије заузеле Теразије' - центар Београда и онда и сада&qуот;, додаје Лакић.
Због тих заслуга био је први који је добио титулу почасног грађанина Београда - 20. октобра 1945, на прву годишњицу ослобођења.
Тај податак је био готово непознат све до пре 10 година, када је Политика објавила и да је тек две године касније то престижно звање добио Пеков врховни командант - Јосип Броз Тито.
„Дуго се прећуткивало да је Броз у ослобођени Београд дошао тек 29. октобра 1944. године и да га је на савској обали дочекао мој отац.
„Одвео га је до куће у Ужичкој улици 15, где се на улазу још налазио натпис 'Штаб генерала Пека Дапчевића'&qуот;, рекао је тада његов син Вук Дапчевић за Политику, додајући да повељу о првом почасном Београђанину ,исписану руком на јарећој кожи, и данас чувају у породичном сефу.
Вук Дапчевић за ББЦ данас каже да је његов отац Брозу тада рекао: „Стари, ти ћеш овде да живиш&qуот;, на шта је Тито одговорио: „А ти ћеш преко пута&qуот;.
„Шта је то значило, мој отац је схватио много касније, када је хтео да се с породицом пресели у други део града, што Тито није дозволио.
„Било је јасно да је хтео да га стално држи на оку&qуот;, додаје Дапчевић.
- Како су архитекте из Југославије градиле Африку
- „Човек који се бунио кад се нико није бунио&qуот;: Милован Ђилас - прича о првом, а заборављеном дисиденту
- Дан победе - кад је пао фашизам, а родила се нова Европа
Односи између Тита и Пека Дапчевића су се, наводи његов син, већ после рата прилично променили.
„Поврх свега, мој отац није презао од тога да Титу одговори на начин на који неко ко је био окружен углавном полтронима, није навикао.
Временом су проредили виђања, а ситуација је кулминирала када је Тито позвао Пека на прву прославу годишњице битке на Сутјесци. Мој отац му је само бритко одговорио: `Стари, ја не идем на репризе`&qуот;, истиче Дапчевић млађи.
Тврди да је Титу нарочито сметала чињеница да је чувена песма „Друже Тито љубичице бела&qуот; првобитно била испевана Пеку у част, да би касније била преименована и посвећена „највећем сину наших народа и народности&qуот;.
„Познато је како су пролазили људи који су се Брозу супротставили или су излазили из клишеа његове аутократске политике. Неки су били само склоњени, а неки чак и убијени&qуот;.
Књижевник и Титов преводилац Иван Ивањи у тексту „Кад хероји не умру млади&qуот; сведочи да је Пека Дапчевића упознао 1951. године у отменом Клубу књижевника.
У то време, Дапчевић је други човек Југословенске народне армије - заменик начелника Генералштаба.
„Пеко нам се жалио: `Мене нико не воли. Воле моју славу, мој чин, моја кола, али мене воли само мој пас...` Па је замишљено додао: `...кога ми је Тито поклонио`&qуот;, писао је Ивањи у недељнику Време.
„Били смо партизани, најприродније је да се наш клуб зове Партизан&qуот;
Дапчевић је и један од оснивача београдског фудбалског клуба Партизан.
Поред њега, међу оснивачима је било још истакнутих партизанских генерала - међу њима и Коча Поповић, Светозар Вукмановић Темпо и Отмар Креачић.
„Већина нас, младих генерала, која је играла и волела фудбал, окупили смо се и договорили да оснујемо фудбалски клуб.
„Око имена није било натезања: били смо партизани, било је и најприродније да се наш клуб зове Партизан&qуот;, написао је Дапчевић у писму којим је 1995. године фудбалском клубу честитао пола века постојања.
После оснивања фудбалске секције Партизана, формирано је и Југословенско спортско друштво које је обухватало и друге спортове, а Дапчевић је једно време био и председник те организације.
Супруга глумица и вила на Дедињу
Са будућом супругом Миленом Врсајков Дапчевић се упознао 1952. у Дубровнику на снимању филма „Сви на море&qуот;.
Ту је почела велика љубав о којој је писао и Милован Ђилас, њихов кум на венчању ком је присуствовао и револуционар и део комунистичке врхушке - Светозар Вукмановић Темпо.
„Сећам их се из најранијег детињства док су са женама долазили код нас у посету, да би касније волшебно нестали из наших живота&qуот;, каже Дапчевић млађи.
Вуку је Ђилас је дао име.
„Нека се зове Вук, кратко је, за разлику од дугачког презимена, биће му лакше да се потписује&qуот;, преноси Дапчевић.
Прве тениске лекције Вуку је давао дугогодишњи шеф југословенске дипломатије Костадин Коча Поповић.
„Однос мојих родитеља је био заиста јединствен, у смислу љубави, пажње и посвећености, каква постоји само у ремек делима светске литературе или холивудске кинематографије&qуот;, истиче Дапчевић.
Од момента када су се заљубили једно у друго, почела је њихова лична бајка, али и драма, с обзиром на послератне околности.
„Наравно да је, средином педесетих, када су се они венчали, мом оцу најстрашније замерено што се оженио глумицом, а не неком другарицом партизанком.
„Ммоја мајка је због мужа и породице, одлучила да одбије озбиљне понуде из Холивуда, тако да је њихова велика љубав победила, без обзира на цену коју су платили&qуот;, наводи он.
Захваљујући свему томе, имао је, каже, незаборавно и радосно детињство.
- У једном лустеру се крије судбина целе Југославије
- Бела ћао - прича о песми чији (само) рефрен сви знамо
- Шта Тито представља младим левичарима данас у Србији
„Мој отац је био врло једноставан и приступачан човек, који је највише волео да се дружи са обичним људима&qуот;, каже Вук Дапчевић.
Породица је живела на Дедињу, у кући са послугом, баштованом и возачем, али је Дапчевић учио децу да поштују основну дисциплину и ред, додаје.
„И оно најважније: научио нас је да у свему будемо умерени. Од хране до облачења&qуот;, наводи Дапчевић, камерман дипломац чувене прашке Филмске академије.
Ивањи у Времену пише да се „причало да је Пеко понекад возио џип обучен у кожни капут без ознака чина и да се издавао за шофера генерала Дапчевића&qуот;.
Уз ограду да „не зна да ли је то истина&qуот;, Ивањи пише да се „говорило да је једном на Дедињу стао видевши тада чувеног редитеља, глумца, комичара, Јована Геца, и понудио да га одвезе куда жели.&qуот;
„Када су стигли на Теразије, Гец је хтео да части љубазног шофера, он је одбијао, да би на крају признао: `Немојте чика Гец, ја сам Пеко Дапчевић`,&qуот; пише он.
Упркос жељи да се приближи „обичним грађанима&qуот;, живот у елитном делу Београда, често је био на мети критика.
- Они који се нису вратили: Судбина Руса несталих у Другом светском рату
- Како су потопљени немачки бродови на Дунаву и шта ће њихово вађење открити
- Осам хероина Другог светског рата које морате да знате
Ипак, Јаковина у жељи да демистификује ову тему поставља контра-питање.
„Приговор стоји, али волео бих да сви који поставе то питање кажу где је требало да живи врховни командант и шеф државе 1945. године? Где би морао становати?
„Да ли би због комунистичке идеологије требало да живи у малом стану у некој згради?&qуот;, напомиње он.
Јаковина каже да је у земљи у којој је тада било око 70 одсто неписмених или са само основном школом, народ желео да има вође и лидере који су лепо одевени, којима се може аплаудирати.
Војничка дисциплина и код куће
Вук Дапчевић
Моја сестра Милица и ја се у односу на наше вршњаке, ни по чему нисмо истицали.
Имали смо пријатеље из школе, завршили смо факултете, нисмо ниједног тренутка, како се тада говорило упали у лоше друштво, нити смо припадали том помало декадентном кругу деце са Дедиња.
Једне недеље, тата је у пола осам ујутру ушао у моју собу. Пробудио ме је и зачуђено питао зашто још нисам устао. Очекивао је да и недељом нешто радим, али и да увек будем подшишан и обријан.
Летње распусте проводио сам са родитељима у Дубровнику. Чим бих стигао, тата и ја бисмо се поздравили, да би он већ следећег тренутка подигао обрву и без пардона ми рекао да се колико сутра јавим Рафи, директору хотела „Ексцелзиор&qуот; да ми нађе неки посао.
Следећег јутра сам у ливрејисаној униформи носио гостима кофере.
Кад сада анализирам наш однос, јасно ми је да се према мени понашао некако уздржано.
Није ми отворено показивао нежност и љубав, вероватно у жељи да очврснем и израстем у нормалног момка и човека. Вешто је ту емоцију скривао, али га је мајка „офирала&qуот;, откривајући ми колико је био задовољан и поносан на сестру и мене.
Зближили смо се тек после много година на једином заједничком путовању, поводом годишњице Шпанског грађанског рата. Обишли смо Мадрид, Барселону и Севиљу. Када се вратио с пута, мајци ме је описао у неколико речи: „Син нам је занимљив и опор&qуот;.
Скрајнут у дипломатију
Када је на седници Комунистичке партије Југославије Пеко Дапчевић требало да бира између кума Ђиласа на једној и Тита на другој страни - остао је по страни.
Ђиласова „Анатомија једног морала&qуот; после које ће се растати од врха партије, затекла је Дапчевића на месту начелника Генералштаба ЈНА.
„Ја мислим да није могао да иде против Ђиласа, који га је једини са врха подржавао, али ни у сну није могао да иде против ичега што је Тито одлучио&qуот;, пише Ивањи.
Нешто раније, његов млађи брат, пуковник Владо Дапчевић, начелник Управе за агитацију и пропаганду Југословенске народне армије, не само изјаснио за резолуцију Информбироа, него је 1950. покушао да побегне из земље и био осуђен на двадесет године робије.
„Колико ја знам Пеко је ћутао (на седници), али мора да му је било ужасно непријатно,&qуот; пише Ивањи.
Убрзо ће и Дапчевићу каријера полако кренути силазном путањом.
„Каријера после рата није пратила тај легендарни ниво успеха и имена који је стекао у рату&qуот;, каже Јаковина.
„Наравно да је био скрајнут кад је смењен са положаја начелника Генералштаба и он је то лично доживео као неку врсту деградације и његов ангажман у дипломатској служби&qуот;, истиче Лакић.
- Други светски рат, антифашизам и ревизионизам: „Сутјеска је данас вишеструко издана&qуот;
- Одлазак Тита: Сахрана која је зауставила свет
- Титова атомска бомба: политичка жеља против науке
„Београд волео више од Љуботиња&qуот;
Пеко Дапчевић је врло тешко поднео распад Југославије, каже његов син.
Преминуо је у фебруару 1999. месец дана пред почетак НАТО бомбардовања.
Данас, његово име носи булевар на Вождовцу.
Ипак, Вук Дапчевић сматра да се Београд никоме, осим Титу, није одужио.
„Многи људи који су га ослобађали су заувек остали анонимни и заборављени, почев од Саве Дрљевића преко Ранка Радошевића до многих који су погинули у тим завршним операцијама.
„Мом оцу никада није припала права и заслужена слава овог града, који је волео више од родног Љуботиња&qуот;.
Једино што га ипак, радује је да у последње време примећује да много младих људи зна ко је био и остао Пеко Дапчевић.
„С обзиром да млади људи не знају ни ко су били Данило Киш, Жанка Стокић, или Љубинка Бобић, мој отац је још и добро прошао&qуот;, закључује Вук Дапчевић.
Академик Лакић страхује да се полако са Пеком Дапчевићем и са њему сличним јунацима заборављају вредности антифашистичке борбе, нарочито малих народа.
„Тако се запоставља суштина антифашизма - да народи буду слободни у својој земљи ма колика она била&qуот;, истиче Лакић.
Подсећа да су ти војници за слободу дали живот, а „без те жртве и узлета у небо не би било ни оне Југославије од Вардара па до Триглава&qуот;.
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 06.25.2020)
