Хазим Суљић - Свједок геноцида у Сребреници
ВДР 08.07.2020
Семра Сарачевић У вријеме геноцида у Сребреници, јула 1995. године, Хазим Суљић је имао седам година. Био је у бијегу са мамом и братом, кад их је српска војска заточила у Поточаре, а онда протјерала у шумске забити. Након вишедневног пјешачења пробили су се до Кладња...
Хазим Суљић се с болом сјећа љета '95. када је, као седмогодишњи дјечак, с мајком и братом морао напустити свој дом. Док су гранате, испаљиване са српских положаја, падале све ближе кући, истрчао је на трен да се опрости од дјечака из сусједства. Никада не може заборавити ужаснути мајчин глас и дајџине руке које су га снажно зграбиле. „Ми смо још дјеца били, напољу се играли пред кућом комшије Азема полицајца, ту је ударила граната минута након што смо ми ту
