Иво Андрић, Нобелова награда и размирице: Један европски живот и и бројне балканске расправе

Књига немачког новинара Михаела Мартенса о животу јединог нобеловца са ових простора, Иве Андрића, „У пожару светова“ оживела је бурне расправе о славном писцу.

BBC News 26.10.2020 | Јелена Максимовић - ББЦ

Рођен у хрватској породици у Травнику, писао о Босни, а живео у Београду и сматрао себе југословенским писцем - Иво Андрић је тачка раздора, а не спајања између некада зараћених страна на простору бивше Југославије.

Расправе о пишчевој националној припадности не престају већ деценијама, а поједини критичари учитавају оправдања за злочине касније почињене у рату у Босни у роман На Дрини ћуприја или приповетку Писмо из 1920.

Последњи додатак разбукталим дебатама је недавно објављена биографија У пожару светова: Иво Андрић - један европски живот немачког новинара Михаела Мартенса.

„Највише у Србији, јер људи за Андрића мисле 'он је наш'&qуот;, рекао је Михаел Мартенс на разговору о књизи названом Комадање Андрића, овог октобра у Културном центру Крокодил.

Превод књиге је објављен у Босни и Херцеговини у децембру 2019, у Србији у априлу 2020, а у Хрватској је изашла са насловом Ватра у ватри: Иво Андрић, један еуропски живот крајем септембра 2020.

Начин на који се Мартенс односи према пишчевом пореклу, дипломатској служби у Немачкој пред почетак Другог светског рата и каснијем деловању у комунистичкој Југославији побудио је, по ко зна који пут, расправе у новим државама његове некадашње домовине.

Шта Мартенс пише о Андрићу?

Иако се упознао са целокупним Андрићевим опусом, Мартенс објашњава како је написао грађанску, а не књижевну биографију писца.

Фасциниран чињеницом да је Андрић једина особа која је познавала и Гаврила Принципа и Адолфа Хитлера, Мартенс велики део књиге посвећује дипломатској служби писца у предратном Берлину.

Тамо се дружио са Карлом Шмитом, конзервативним политичким теоретичарем блиским нацистичком режиму и писцем Ернстом Јингером, кога сматрају идеологом европске деснице.

Андрић је био присутан на потписивању приступа Југославије Тројном пакту, што је забележено на једној фотографији касније приказаној на изложби 1951. у организацији Југословенске народне армије о отпору немачкој окупацији.

Пренеражен због могућих реакција на фотографију, Андрић је од Милована Ђиласа, тадашњег шефа Одељења за агитацију и пропаганду - Агитпропа, тражио да буде уклоњена, што је и учињено.

За Мартенса, Андрић је плашљив човек, понекад опортуниста. Он о њему пише као о „човеку, а не споменику&qуот;.

Што се књижевног дела тиче, Мартенс га сматра равноправним с другим нобеловцима као што су Томас Ман, Ернест Хемингвеј, Албер Ками, Габријел Гарсија Маркес или Орхан Памук.

„Ако је он ипак у сенци поменутих писаца, то има везе и са општим ступњем познавања с којим је он суочен као писац 'малог' језика и прилично непознатог културног окружења („Шта нас брига за Вишеград?&qуот;),&qуот; пише у књизи.

Какве су реакције на Андрићеву биографију у Србији?

Љубитељи Андрићевог дела очекивали су превод Мартенсове књиге с нестрпљењем, изјавио је писац Вуле Журић за ББЦ на српском.

Садржај књиге, „нека врста таблоидног приступа&qуот;, врло брзо га је разочарао.

Упркос годинама које је Мартинс провео у проучавању Андрићевог лика и дела, у књизи се не види студиозност, тврди Журић.

„Као да је књига написана после дуге пијане ноћи на београдском сплаву у друштву окорелог националисте и убеђеног другосрбијанца - тако настаје конфузија.&qуот;

У тексту „Цинични увиди 'собара': једна Андрићева биографија&qуот; објављеном у Вечерњим новостима, ауторка Слађана Илић, између осталог, Мартенсу замера што није писао о утицају који су Петар Петровић Његош и Вук Караџић имали на његово дело.

Немачки писац овај „пропуст&qуот; правда чињеницом да је књигу писао за страну, првенствено немачку, публику.

Мартенс данак у крви не види као варварски обичај у Османском царству, већ истиче пример Мехмед-паше Соколовића који је стигао до врха турског двора и касније помогао родном крају, изградивши мост у Вишеграду, тумачи Илић.

Самим тим, Илић тврди, Мартенс није у стању да разуме „дубину зла које се дешавало на Балкану&qуот;, нити касније историјске догађаје проузроковане преживљеним траумама.

Ivo Andrić na Sajmu knjiga — Андрић потписује књиге на београдском Сајму књига

Горани Раичевић, професорки Филозофског факултета у Новом Саду, смета што се књига рекламира као „прва свеобухватна биографија&qуот;, пише у тексту објављеном у Политици.

Тиме се, сматра она, негира велики број студија и биографија објављиваних на српском језику.

Вуле Журић се не слаже и сматра да је овакав поднаслов књиге условљен маркетиншким разлозима.

Детаљну критику Мартенсове књиге објавио је професор Зоран Милутиновић са Универзитетског колеџа у Лондону у стручном часопису Славоник енд ист јуропијан ривју (Славониц анд Еаст Еуропеан Ревиев).

У интервју датом у емисији Око на Радио-телевизији Србије, Милутиновић каже да Мартинс посматра Андрића и Југославију из германоцентричне перспективе и да му је „свака Југославија несимпатична&qуот;, као и да није критичан према Аустроугарској.

„Не бити под власти туђина је инспирисало Андрићево политичко размишљање,&qуот; рекао је Милутиновић.

Журићу је такође третман Југославије у биографији Андрића проблематичан.

„Делује као да је Југославија тамница народа гора од Аустроугарске&qуот;.

Мартенс ову биографију види као „једну интерпретацију Андрићевог живота&qуот; и жели да чује аргументовану критику.

„Критика да сам превише попустљив према Хабсбуршкој монархији није тачна. Не идеализујем Аустроугарску, али је ни не демонизујем&qуот;, каже он.

Мартенс јесте писао из евроцентричне перспективе, обнављајући извесне стереотипе о Балкану, Југославији, оцењује Мирјана Стошић, професорка на Факултету за медије и комуникације.

Тиме је „обновио и стереотипе о Европи као оном 'утешном споља', као над-простору који никако није имао удела у креирању представа о Балкану које превладавају и данас&qуот;, додаје Стошић.

Негаторска критика, тврди она, готово у целости је уроњена у питање: како „странац&qуот; може да пише о Андрићу, канонизованом „српском&qуот; писцу?

Стално преиспитивање идентитета аутора „банализује сваку могућност да се полемика води на одговоран, књижевно и политички захтеван начин,&qуот; закључује Стошић.

Погледајте видео: Буктјубери и букстаграмери

Ко је Михаел Мартенс

Михаел Мартенс је немачки новинар, дугогодишњи дописник дневног листа Франкфуртер алгемајне цајтунг са Балкана.
Објавио је документарни роман У потрази за јунаком, једну врсту детективске истраге о Јозефу Шулцу, нацистичком војнику који је наводно одбио да учествује у стрељању заробљених партизана у Смедеревској Паланци.
Књигу о Андрићу је писао седам година, због „дивљења које гаји према његовом књижевном опусу&qуот;.
На Твитеру се оглашава под именом @Андриц1961

Комадање Андрића - једна одбрана „лудилом на лудило&qуот;

Поред расправа „чији је Андрић&qуот;, из којих природно следи „чија је Нобелова награда&qуот;, актуелна су и читања његовог дела у кључу тумачења крвопролића из ратова деведесетих.

Редитељ Емир Кустурица годинама најављује снимање филма на основу књиге На Дрини ћуприја, за који каже да је „наша прошлост, садашњост, а бојим се и будућност, то је наш Стари завет&qуот;.

После састанка председника Србије Александра Вучића и руководства Републике Српске, крајем августа најављена је подршка снимању филма, од кога Вучић очекује да ће бити „ремек-дело&qуот;.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i reditelj Emir Kusturica u Andrićgradu u Višegradu — Председник Србије Александар Вучић и редитељ Емир Кустурица у Андрићграду у Вишеграду

Босански критичари попут Мухсина Ризвића (Босански муслимани у Андрићевом свијету) или Русмира Мамутћехајића (Андрићевство) о Андрићу пишу као човеку који је ислам третирао с готово расистичким презиром.

О односу Андрића и бошњачког национализма писао је и Зоран Милутиновић у књизи Битка за прошлост објављеној 2018.

Последњу „одбрану&qуот; дела чувеног књижевника спровео је писац и критичар Небојша Лујановић.

Лујановић је писао о Андрићу као „аутсајдеру, који измиче укалупљивању у 'чисте' националне књижевности&qуот; у књизи Простор за отпаднике.

Сада се разрачунава са „хушкачима, калкулантима и лажовима&qуот;, људима који практикују „искривљено читање&qуот; Андрића књигом У рововима интерпретације, дефинисаном као научна пародија.

Успоставио је модел читања са десет елемената - лажних доказа да је Андрић мрзео муслимане, које затим користи у супротном смеру да докаже да је Андрић мрзео католике.

„На лудило треба одговорити лудилом,&qуот; каже Лујановић за ББЦ на српском.

Лошим читаоцима Андрића „није стало до уметности или уметника, у томе су видели само средство за билдовање колективних имагинација&qуот;.

„Не бих имао ништа против да своје погонско гориво углавном не црпе из антагонизма према свима онима који не припадају њиховој замишљеној заједници.&qуот;

Погледајте видео: Музеј књиге и путовања - од књиге до слоновог изме

Андрић као књижевни јунак

Живот чувеног писца није само занимљив публицистима и академцима - Андрић је у више наврата био књижевни или филмски лик.

Као лик појављује се у неколико филма, а најчешће га је играо глумац Тихомир Станић.

На овогодишњем Фесту приказан је филм Пролеће на последњем језеру, по сценарију Вулета Журића, „деликатна епизода&qуот; из пишчевог живота бави се депортацијом на Боденско језеро пошто је Немачка објавила рат Југославији и одлуком Андрића да се врати у ратни Београд.

Станић планира снимање серије Нобеловац у којој ће бити приказан период пред доделу Нобелове награде за књижевност.

Журић се према Андрићу односи као према сваком другом књижевном лику.

„Суштина бића сваког писца, па и Андрића, може се пре назрети у његовом делу, него у ономе што знамо о њему. О Иви Андрићу заиста постоји пуно података,&qуот; каже он.

Иако је важио за уздржаног и смиреног, о Андрићу данас има „готово више гласина и трачева него о некој звезди ријалитија&qуот;, каже Журић уз смех.

Једна Журићева прича је објављена у збирци Земаљски дугови - 30 прича савремених српских и једног аргентинског приповедача о Иви Андрићу.

Андрићева амбасадорска епизода у Берлину је повод за историјски трилер Каинов ожиљак, чији су аутори писци Владимир Кецмановић и Дејан Стојиљковић.

Чињеницу да је „Андрић преживео четири, пет режима, а није стрељан, што се у културној чаршији сматра нитковлуком&qуот;, користи Светислав Басара у последња два романа Андрићева лествица ужаса и Контраендорфин.

Басарин Андрић није саткан од биографских чињеница, он је „галиматијас чаршијских прича&qуот; и аутору служи за раскринкавање такве чаршије, а не обрачун са ликом и делом Иве Андрића.

Лујановић Андрића види као „трагичну фигуру човека који је покушао да нађе свој мир у турбулентним временима и ситуацијама у којима је учествовао преко своје воље&qуот;.

„Био би то лик који би пуцао под тежином те сурове судбине; или само ја субјективно видим тежину у рупи коју нам је Андрић оставио у наследство не говорећи никад о својим осећањима&qуот;.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 10.26.2020)