Африка и сида: Жена са ХИВ-ом која помаже другима да имају „добру смрт“

Темби Нкамбуле се нашла кад је требало стотинама људи који су умирали од сиде у Есватинију (некада Свазиленд) - афричкој земљи у којој свака четврта особа има ХИВ.

Ово су лекције које је научила о томе шта значи имати „добру смрт&qуот;.

Темби виђа три врсте смрти.

Прва је најчешћа.

Неко јој упути празан поглед који говори: „Готово је. Одустајем.&qуот;

Темби је гледа док ова затвара очи и одлази.

Живот проведен у тајности, окончан је у срамоти. То је лоша смрт.

„Онда постоји и други тип&qуот;, каже Темби.

„Особа има поруку, или понекад упозорење, за људе који остају за њом. Има лекцију коју је научила и жели да је пренесе.&qуот;

Трећи је најбољи тип смрти; то је добра смрт.

Особа ће умрети знајући да оставља за собом породицу и заједницу у најбољем реду, сви њени сукоби су разрешени.

Овај тип смрти не тражи Тембино присуство, мада се свакоме са том болешћу она често нађе у тим последњим тренуцима.

Болест је сида, а Темби живи у руралном домаћинству - кокошке кљуцају у бескрајним пољима испред њеног дома - у краљевству Есватини у јужној Африци.

• „Лекари у Србији годину дана нису открили да имам ХИВ&qуот;
• „Осећао сам се као да су ми крв и сперма отровни“
• Тестирање на ХИВ: „Црв сумње је постојао, иако нисам имао ризичне односе&qуот;

Земљу - претходно знану као Свазиленд - Светска здравствена организација назива „епицентром глобалне епидемије ХИВ-а и сиде&qуот; - епидемије за коју експерти кажу да се погоршава као последица Ковида.

Иако су начињени значајни кораци на националном нивоу у борби против вируса у последњих неколико деценија, земља од 1,3 милиона људи и даље има највећу стопу ХИВ-а на свету која се процењује на 26 одсто.

Али било је много горе пре пар деценија.

„Смрт је тада била свуда око нас&qуот;, каже Темби.

Она се живо сећа кад је први пут чула за ХИВ.

Било је то средином деведесетих и била је свеже удата мајка која је студирала хуманистичке науке на Универзитету у Свазиленду.

У земљи је покренута иницијатива за подстицање давања крви.

Многи од Тембиних пријатеља су дали крв, али су недељама касније престали да долазе на факултет и никад се више нису вратили.

„Колале су гласине како је установљено да им је крв заражена некаквом смртоносном болешћу&qуот;, каже она.

„Влада или власти ништа од тога нису потврдили, али гласине су биле да кад добијете ту болест, нема наде, само умрете.&qуот;

Кампусом је завладао страх и Темби и неколицина њених других пријатеља нису се пријавили да и сами дају крв.

„Помислили смо, ако не дамо крв и не кажу нам да је и наша крв заражена, можда ћемо бити безбедни.&qуот;

Неколико година касније, док је Темби радила као професорка у средњој школи, почела је да чује више о ХИВ-у.

Сада се чинило да он погађа шире делове становништва земље, међу којима су и други наставници, њене пријатељи и, забрињавајуће, чак и њени ученици.

• Берлински пацијент: Преминуо Тимоти Реј Браун, први човек излечен од ХИВ-а
• Добио матичне ћелије, ХИВ вирус постао „неприметан&qуот;
• Сахрањивање особа са ХИВ-ом у црним врећама: „Изгубила сам мужа, а и даље морам да лажем родбину&qуот;

Знала је да су се људи разболели, зато што би изненада нестали.

Закључавали би се ван свачијег видокруга.

Недељама касније читала би о њиховој смрти у читуљама у локалним новинама - иако сама болест никад није помињана.

Али дошле су ране двехиљадите године и о ХИВ-у се писало у штампи и говорило на радију.

Темби је отишла у библиотеку и читала много о вирусу, који је заражавао људе широм света.

Пратила га је стигма свуда, схватила је тада.

Знало се да вирус може да се пренесе сексуалним путем, али неки лидери заједнице су почели да додају властите теорије на то.

Заражавају се само они слободног морала, који практикују изопачене и ђаволске радње, говорили су неки свештеници у црквеним проповедима.

Темби је знала да то не може бити истина, јер је жена за коју је знала да је била интимна само са мужем управо била умрла од њега.

Уместо да крене да се клони „ђаволских&qуот; људи за које је сумњала да би могли бити болесни, којих су се одрицале породице и пријатељи, Темби је уложила труд да одлази у њихове домове и нуди им своје друштво.

„Понекад бих куцала на врата, а особа ме не би пустила унутра&qуот;, каже она.

„Било ју је сувише срамота. Али ја бих чекала и говорила јој да сам ту ако ме жели. Нисам је се плашила.&qуот;

А онда је, 2002. године, Темби добила кашаљ ког није могла да се ослободи.

Испрва је, зато што се старала о својој младој породици, мислила да је то прехлада.

Али кашаљ није пролазио. Једног дана је доживела просветљење.

„Можда&qуот;, помислила је у себи, „овај кашаљ не пролази зашто што је то ХИВ.&qуот;

Темби је отишла да се тестира.

Резултат је био позитиван.

Првих неколико недеља после дијагнозе биле су ковитлац чистог страха.

„Како сам га добила?&qуот;, помислила је Темби.

„Шта ће се десити са моје троје деце?&qуот;.

У оно време, антивирални лекови за ХИВ коштали су 50 долара месечно, огроман део Тембиног прихода за домаћинство.

„Како ћу то да приуштим?&qуот;.

„Када ћу умрети?&qуот;.

Било је сувише тога да се организује, тако да је Темби урадила оно што је видела да превише људи избегава.

Рекла је свима које познаје за свој ХИВ статус.

„Знала сам да ће ми, шта год да ми се деси, требати помоћ и подршка људи које волим&qуот;, каже она.

„А ако се будем крила од срамоте и у тајности, као да сам већ умрла.&qуот;

Посела је читаву породицу да би разговарала са њима о свом ХИВ статусу.

Рекла им је да њена болест не може да се пренесе на њих преко загрљаја или коришћења истог купатила.

Она ће се лечити, рекла је.

Темби је објаснила да је ово вирус о ком је она већ поприлично много знала.

Пошто јој је постављена дијагноза, открила је програм по имену „Људи који живе са ХИВ-ом&qуот;, и радиће са тим људима да јој помогну да лакше прође кроз болест.

Програм ће кроз болест спровести и њу и њеног мужа.

Темби није имала појма 2002. године да ће за само неколико година постати национална директорка овог програма.

Њено непосредно искуство са вирусом значило је да су јој се људи лакше отварали.

Темби је била позивана да присуствује најпотреснијим разгледницама живота људи са ХИВ-ом и сидом.

Шокирана удовица која је пронашла писмо са позитивном дијагнозом њеног мужа након његове сахране, сакривено у фиоци испод његовог кревета, тајна на којој су спавали годинама.

Жена која је осмислила читав план за помоћ руралним заједницама са болешћу, само да би се и сама тешко разболела од исте болести и умрла, не доживевши да види остварење свог сна.

Очеви који су за собом остављали мале уплакане ћеркице.

Осрамоћени синови, који питају Темби да ли ће им бити опроштено у загробном животу.

Стотине и стотине смрти.

Многи оболели тражили су од Темби, суграђанке Есватинија позитивне на ХИВ, да буде присутна у последњим тренуцима њиховог живота.

„Схватам то веома озбиљно&qуот;, каже она.

„Видим шта желе од мене у том тренутку, а да не морају ништа ни да ми кажу. Неки желе да их загрлим.

„Други не желе да их се додирује, али желе да неко буде присутан. Сваког од њих третирам као особу. Указујем им то достојанство.&qуот;

Она жели да им омогући добру смрт.

Шта је „добра смрт&qуот;?

Концепт добре смрти постоји већ дуго времена.

Свештено лице Енглеске цркве Кристофер Сатон је 1601. године писао да умирање подразумева самртну постељу и публику сачињену од највољенијих.

Записао је да изненадна смрт значи да нисте имали времена да се опростите, али вас дуга болест (поред тога што је болна) чини да будете на терету другима.

То је сада предмет расправе међу онима који указују негу смртно болесним пацијентима.

Према америчкој невладиној организацији Национална медицинска академија, добра смрт је „слобода од стреса који се могао избећи и патње за пацијента, породицу и медицинске раднике, у општој сагласности са жељама пацијента и породице, и у складу са клиничким, културолошким и етичким стандардима колико год је то могуће.&qуот;

Ако је на Западу нагласак често на умирању уз минимални бол, у Африци је нагласак на томе како ће смрти утицати на заједницу око вас, према докторки Раби Екоре.

„Појединци имају осећај дужности према великој групи других појединаца&qуот;, пише она у Часопису за палијативну негу.

И зато свака срамота или стигма повезана са болестима као што је ХИВ представља додатну баријеру „доброј смрти&qуот;.

„Данас 2021. године, много мање људи добија ХИВ или умре од сиде у Есватинију него кад сам ја добила своју дијагнозу&qуот;, каже Темби, „али само због ограничења услед Ковида, према ономе што чујем са терена, можемо да очекујемо пораст броја случајева ХИВ-а.&qуот;

Роуз Крејг, национални директорка УНАидса за Есватини, објашњава да ће прекиди здравствених програма у земљама са ниским приходима - попут расподела контрацептивних средстава - вероватно за последицу имати седам милиона нежељених трудноћа, према Фонда за становништво УН-а.

„Ако људи не користе заштиту у окружењу у ком свака четврта особа живи са ХИВ-ом, логично је претпоставити да ће Ковид повећати присуство ХИВ-а&qуот;, каже она.

Дошло је и до повећања родно заснованог насиља, укључујући силовање, додаје она.

За то време, у новембру је пројекција објављена у медицинском часопису Лансет показала да прекид лечења од ХИВ-а због пандемије може да повећа смртност од ХИВ-за 10 одсто у наредних пет година.

Пре пандемије, Есватини је остварио значајан напредак у борби против ХИВ-а и сиде, каже Роуз Крејг, „нарочито у превенцији и лечењу&qуот;.

„Људи више не морају да плаћају 50 долара за месечну залиху антивиралних лекова, сада она кошта мање од једног долара, али и даље мора много тога да се уради.&qуот;

„Више од половине популације млађе је од 20 година а скоро половина омладине је у изузетно високој опасности од заражавања вирусом ХИВ-а.&qуот;

УНАидс каже да су 2020. године млади људи старости између 15 и 24 године чинили 42 одсто нових ХИВ инфекција глобално и скоро 80 одсто (4 милиона) њих живи у подсахарској Африци.

За Темби, међутим, људи нису статистика, а кад се сретне с неким чија се инфекција ХИВ-ом претворила у сиду, и чија је прогноза лоша, она га подсети на ово.

„Добра смрт је мир&qуот;, каже Темби.

„Са ХИВ-ом и сидом, људима је често тешко да обезбеде себи тај мир. Да напусте овај свет без икаквог жаљења&qуот;, додаје она.

„Ја има кажем да кад се све сабере и одузме, живот се своди на проналажење мира у себи за одлуке које сте донели у околностима у којима сте се налазили.&qуот;

„Други људи ће се опходити према вама онако како сте се ви опходили према њима&qуот;, каже Темби.

„Нико у вас није усадио срамоту коју већ нисте и сами имали. А никога не треба да је срамота због болести.&qуот;

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 04.08.2021)