Новинарству никада није рекао збогом
Политика 05.08.2021
Био је један петак, било је негде око 17 часова, сви рокови за прелом његове колумне су одавно истекли, редакција је била на ивици нервног слома, а ја сам чекао да се јави. „Дај, Лазо, шаљи колумну, па да бежим кући”, мислио сам се, али не постоји тај народни херој који би пустио „Политику” у суботу без његовог текста.
Позвао ме, смејући се као дечак. Баш тако, као дечак који се најео чоколаде и остатке жели да подели са свима. „Немам појма о чему ћу да пишем”, тако је рекао, чиме ме дотукао као да је лансирао некакву крстарећу ракету о којој је знао сваку ситницу, димензије, брзину и домет кроз моје уво, као да је радио у пројектном бироу за свемирска истраживања Руса или Американаца. Предложио ми је да „гуглујемо” заједно, пронаћи ћемо ваљда нешто, јер на тој виртуелној
