Банкет за стране новинаре у срушеном Вуковару 1991: Оно што највише пара уши
Цензоловка 17.11.2021 | Горан Гоцић
Ушао сам у Вуковар непосредно по паду града, 18. новембра 1991. Оружје је заћутало; детонације и рафали су се чули још само у потмулој даљини. Био сам у групи с првим цивилима, представницима Црвеног крста и Лекара без граница. Али још пре него што смо крочили на тло Вуковара, почела је да ме хвата језа. Нисам имао појма шта се ту одиграло, само сам осетио поприште великог, неопростивог варварства.
Западни новинари су на истеку 1991. скинули рукавице и попу рекли поп. За око ми је запао неки Питер. Питер Џенкинс. Баш у дневнику мојих тадашњих послодаваца, Индепенденту, под насловом „Нема новог начина да се заустави стари шљивовачки рат“ закуцао је Питер свој мастер план разграничења као Лутер на врата саборне цркве: „Сама реч ‘Балкан’ је оно што одбија, она је синоним за безнадежну фрагментацију, она је антитеза реда. Када слинимо за Европом, ми нисмо баш
