Абдулах Сидран: Туга

Туга има шапе од свиле, и ход мачији. Пловим небесима, сретан, док милујем косу дјетињу, а она се, ниоткуд, прикраде, посред ми душе легне: претвори ме – у аветињу. Заборавим, понекад, ко сам и шта сам док жмирим, и пуштам да музика, у језику нијема, ковитла ме и опија. Однекуд, ниоткуд, преплави ме она, као каква њежна крвопија. Да ми каже ко сам. И да не да баш оно што хоћу: да то не знам, и да ме нема. Умијем, кад душа пожели и хоће, склонити се у кристално