Glumci u ulozi pisaca: O užasu glume i njenoj beskrajnoj lepoti
Nova 09.06.2022 | Autor:Sanja Domazet
Ne poznajem ništa nežnije od glumačkih bića, te dece nespretne u telima odraslih, tih odraslih sa dve duše, onom detinjom, osetljivom, leptiricom uvek pred sagorevanjem (srce je sijalica) i onom drugom koju podmeću svetu, kao svoje pravo(lažno) ja.
Držati glumačko biće u zagrljaju, znači imati u naručju divlju pticu, džinovskog galeba ,koji će zasigurno odleteti i sigurno raniti, najteže, onda kada je uznemiren najdublje. Naravno da će samo prhnuti u nebo, jer nebesa su pozornica, sa zvezdama na zastoru od pocepanog pliša teskobne noći, naravno da će ostaviti jad, bol, užas i opsesivno sećanje na ono vrelo, čudesno i blistavo što ležalo je u rukama, ali što nije stvoreno da traje. Odlaze, “kada njihov