Писма, ексери и шрафови
Недељник 25.11.2022 | Хана Пишчевић
Док се питам ко уопште чита моју колумну, имам ту мисао да су приче као нека писма која пишем људима које не познајем.
Тамо негде, неко отвори страницу с мојим текстом и прочита га не знајући ко сам ја, као што ја сада, док пишем, не знам ко си ти. Има нечег, у исто време тако сулудог и тако важног, у том слепом разговору. Људи кажу да кад изгубиш једно чуло, друга ти се изоштре. Ти мене сада не видиш али ме кроз речи чујеш и прецизније него да седим испред тебе и гледам те у очи. Да сам ту, било би толико спољних дистракција – лице, тело, одећа, одакле сам дошла, куда идем, како
