Србија и правосуђе: Како је бити суткиња у Србији - дискриминације нема, изазова има

„Као да сам дошла кући.&qуот;

Овако Миљана Белић, суткиња Привредног суда у Панчеву, описује осећај који ју је преплавио када је пре три године званично добила звање судије, после вишегодишњег студирања, усавршавања и стажирања.

„Не постоји други посао који бих више волела да радим, одувек сам у каријери имала тај један циљ&qуот;, прича ова суткиња за ББЦ на српском.

Белић је једна од укупно 2.704 судија у Србији, а највише их је запослено у Првом основном суду у Београду (141), док најмање судија ради у неколико прекшајних судова у мањим општинама (три), према подацима са сајта Високог савета судства.

Жене чине „око две трећине&qуот; укупног броја судија у Србији и ни по ком основу нису у подређеном положају у односу на мушкарце, каже Ања Зрелец, председница Асоцијације жена судија Србије, за ББЦ на српском.

„Нисам никада имала случајеве дискриминације само због чињенице да сам жена, али има и ствари које би могле бити боље - пре свега висина примања судија, који не могу обављати друге послове осим тога&qуот;, напомиње Зрелец.

• Хапшења у ЕПС-у и смене у Вишем јавном тужилаштву у Србији - шта знамо до сада
• Шта је Врховни касациони суд и због чега је важан
• Да ли правосуђе на Балкану строго кажњава злочин силовања

Поред опште бројности, женама су поверене и неке од најважнијих функција у систему правосуђа, што је још један доказ да су поштоване, сматра Снежана Бјелогрлић, председница Друштва судија Србије.

„Председница Врховног касационог суда, која је истовремено и председница Врховног савета судства, је жена, као и председнице Управног, Привредног апелационог и Прекршајног апелационог суда, у најужем руководству Друштва судија Србије су такође жене, што је и логично, јер оне чине највећи део судија&qуот;, истиче за ББЦ Бјелогрлић, која обавља и функције председнице Основног суда у Ивањици и чланице Високог савета судства.

Зашто жене воде српско правосуђе?

О овом питању размишљала је и Бјелогрлић, а у потрази за одговором „вратила је филм&qуот; на 1990-те, када је почињала каријеру у Ивањици.

Хиперинфлација и санкције Уједињених нација које су СР Југославији уведене 1990-их имале су негативан утицај на правосуђе, а плате судија и других запослених у овој области биле су „ниске и касниле су&qуот;, каже она.

„Добар део времена од 1995. до 2002. нисмо ни примали зараде, већ само минималне накнаде са којима смо преживљавали уз помоћ родитеља, па су мушкарци често напуштали правосуђе у потрази за неким боље плаћеним послом&qуот;, препричава суткиња.

„Данас је 60 одсто мушкараца у адвокатури и само 25 одсто међу судијама&qуот;, указује на последице чланица Високог већа судства.

У овом раздобљу каријеру је започињала и Ања Зрелец, која сматра да је правосуђе је тих година „опстало на женским плећима&qуот;.

„Имали смо одлив судија у адвокатуру трбухом за крухом и мушкарци тада нису били спремни да раде тежак и одговоран посао, а да за то не буду адекватно плаћени.

„Жене у овом послу склоније су некој сигурности коју посао судије носи, па су остале суткиње&qуот;, тврди Зрелец.

Присећа се и да су углавном жене долазиле на приправничка места у том периоду, што се касније одразило на њихов број међу судијама.

„Тренутна превласт&qуот; жена у српском судству многим правницима из иностранства делује занимљиво, истиче Драгана Бољевић, суткиња Врховног касационог суда у Београду, за ББЦ на српском.

„Не једном сам разговарала са колегама судијама из иностранства, свима је њима било „егзотично&qуот; да виде те судије из Србије и верујте ми, до краја сваког од тих разговора тај помало подсмешљиви однос постао је однос респекта&qуот;, каже Бољевић.

Посао и мајчинство: Каријера 'постаје све', док породица трпи

Правнике пре избора у звање судије чекају „велики изазови и најмање 10 година озбиљног посвећивања каријери&qуот;, каже Ања Зрелец.

„Прво иду четири године факултета и очекује се да имате висок просек, онда вас приме у суд као приправника на две године, па правосудни испит, који се сматра једним од најтежих на свету у овој области.&qуот;

Потом следи још три године непрекидног рада на месту стручног сарадника у суду.

После тога, полаже се још један испит за судије и тек онда се стиче право да се конкурише за судију, али нема гаранција да ће кандидат бити изабран.

„Била сам сарадница 11 година пре избора у звање судије&qуот;, каже Зрелец.

• Ко је Загорка Доловац и зашто је то тако тешко сазнати
• Случај Весне Меденице: Шта значи хапшење „прве жене црногорског правосуђа”
• Ко је Ејми Кони Берет, Трампов избор за суткињу Врховног суда

Правила су иста и за жене и за мушкарце, напомиње Зрелец, али овакав пут нема подједнак ефекат на оснивање породице.

„За жене је већи проблем и долазимо до тога да имамо све већи број жена у правосуђу којима је каријера све, не успевају да формирају породицу или се на то одлучују после 35. године&qуот;, додаје.

Када се на овај корак одлуче, чекају их нови изазови, који им могу отежати напредак у каријери, превасходно због законом прописаног начина евалуације судија и приправника.

„Кандидате за судије оцењују на шест месеци, а жене које остану у другом стању бивају неоцењене и самим тим падају на листи конкурената у избору за судије.

„Када постанеш судија, уколико желиш да напредујеш, такође од оцењивања зависи даље напредовање, а ако одеш на трудничко или породиљско боловање остајеш неоцењена&qуот;, појашњава Зрелец.

Њена колегиница Снежана Бјелогрлић ипак указује да суткиње данас уживају већу заштиту приликом заснивања породице него раније.

„За разлику од наших мајки, данас имамо много боље услове што се тиче породиљског и трудничког одсуства, а када се суткиње врате на посао не губе функцију коју су имале&qуот;.

Суткиња Белић из Панчева има 15-годишњег сина и каже да може да пронађе равнтежу између посла и мајчинства.

„Када сам постала судија, моје дете је већ било велико и то није променило наш однос, али јесте се мало осетило да немам довољно пажње да му посветим, јер сам посао доносила кући.

„Син ми је рекао после тога да, уколико упише права, зна да судија сигурно неће бити, јер види да има много посла, који је тежак и носи велику одговорност, па каже да никада за ову плату не би то радио&qуот;, прича кроз смех Белић.

Ниске плате највећи проблем суткиња

Дискриминације суткиња у Србији у односу на мушке колеге нема ни када су у питању примања, али она нису адекватна у поређењу са другим државама у Европи, тврди Снежана Бјелогрлић.

Потребно је побољшати материјални положај судија уопште, а посебно жена, наводи она.

„Неопходно је и да суткиње имају помоћ у кући, како бисте могли да се усавршавате и потпуно посветите послу, а са овим примањима то баш није могуће платити&qуот;, додаје председница Друштва судија Србије.

Ања Зрелец каже да би суткињама требало пружити олакшице приликом одласка на боловање и породиљско одсуство због чињенице да су им примања ограничена.

Просечна зарада судија у Србији износи 7.645 евра на годишњем нивоу, а међу 49 земаља за које су објављени подаци у само осам су приходи судија били нижи, показало је истраживање Европске комисије за ефикасност правосуђа (ЦЕПЕЈ) из 2020.

Материјални положај има велики утицај на судије, али и оне који би могли да се определе за овај позив у будућности, упозорава Драгана Бољевић.

„Ако желимо да задржимо младе правнике и имамо квалитетну базу из које ћемо бирати судије, цело судство мора да буде много атрактивније, првенствено финансијски&qуот;, сматра.

Поред примања, Миљана Белић тврди и да у другим земљама у Европи судије и суткиње имају већи друштвени углед него у Србији.

Статус правосуђа осликан је и на судским канцеларијама, које „изгледају као да сте пустили серију 'Бољи живот' (популарна ТВ драма из времена социјалистичке Југославије), јер исти такав намештај и даље постоји у судовима код нас&qуот;, сматра суткиња из Панчева.

„Судство је једно од стубова државе и мислим да заслужује бољи третман&qуот;, закључује Белић.

Колико има суткиња у другим земљама Европе?

У земљама чланицама Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) и Европске уније удео жена у укупном броју запослених у правосудном систему достигао је 61 одсто 2018, показују подаци које је прикупио ОЕЦД.

Летонија је предњачила са 81 одсто жена које су део система, док је тај удео био најмањи у Великој Британији (33 одсто).

Међутим, број жена које су те године радиле на вишим правосудним функцијама у овим државама био је пропорционално мањи од њиховог учешћа у нижим судовима.

Удео суткиња у врховним судовима био је 36 одсто, у судовима друге инстанце 54 одсто, а у судовима нижих инстанци 63 одсто, показују подаци.

„Оваква пракса могла би да се објасни неколицином сталних препрека за жене у приступу правосудним позицијама попут родних стереотипа, нетрпељивости и изазова усклађивања приватног живота и посла&qуот;, наводе из ОЕЦД.

Како се мењао положај жена у судству?

Када је 1984. почела приправнички стаж у Петом општинском суду у Београду, Драгана Бољевић каже да је имала једнаку шансу да ради и напредује као и мушкарци.

„Ја сам у породици била прва са завршеним факултетом, отац ми је био молер, а мајка домаћица, и без веза сам изабрана за судију.

„Ни по каквом основу нисам била дискриминисана, и нисам била једина&qуот;, прича данас суткиња Апелационог суда у Београду.

• Правда је слепа - шта све може да утиче на судије
• Изречена прва казна доживотног затвора у Србији - за отмицу и злостављање девојчице
• „Не знам на чему сам&qуот;: Како судска одлука мења спорове грађана и банака у Србији

Али жене које су желеле да граде каријеру у правосуђу неколико деценија раније, пре Другог светског рата, нису могле да рачунају на такав третман, каже Бољевић.

„Баба мог супруга, која је завршила Правни факултет пре рата, била је дискриминисана.

„Тада није могла да буде суткиња, што је постала одмах по завршетку рата&qуот;, указује оха.

Како каже, социјалистички друштвени систем послератне Југославије изједначио је, „много пре него у другим 'напреднијим' државама&qуот; жене са мушкарацима.

„То је разлог што су жене освојиле многе дотад 'мушке' професије&qуот;, додаје Бољевић.

Снежана Бјелогрлић је провела претходних 27 година у правосудном систему, а четири мање обавља функцију суткиње Основног суда у Ивањици, чија је и председница од 2014.

Досадашње искуство показало је да су жене у српском правосуђу „потпуно равноправне&qуот; са колегама мушкарцима, тврди.

„Никада нисам доживела непријатност због тога што сам жена - ни као суткиња, ни као председница суда&qуот;, каже чланица Високог савета судства.

Драгана Бољевић сматра да „однос према судији зависи од његовог понашања према странкама, непристрасности, савесности и стручности&qуот;.

„То странке непогрешиво осећају и вреднују. Уколико нека и покаже непоштовање, то произлази из структуре њене личности, а не због тога што јој смета што је судија жена&qуот;, тврди Бољевић.

Погледајте и ову причу:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитер и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 03.10.2023)