Nejasna priča posle dvadeset godina

Kao da su u glavi, a ne u tornjevima, zvonila zvona U prepodnevnom gradiću, nedeljnom, uz Tisu Ležao je kasni septembar na srcu kao tona. Iz bašti – jesen se odazvala tajno tišinom u mirisu. O te skrovite bašte koje se na istrošenom suncu suše I vire iza letvastih ograda šarene kao zebra! Gorele su u njemu korovske vatre što se puše I plamsanje se iz njih, blagošću, selilo u rebra. To beše: kao zamena leta (Jer ono je odlazilo, skoro u čamcu, duž riđih šuma,