Нејасна прича после двадесет година

Као да су у глави, а не у торњевима, звонила звона У преподневном градићу, недељном, уз Тису Лежао је касни септембар на срцу као тона. Из башти – јесен се одазвала тајно тишином у мирису. О те скровите баште које се на истрошеном сунцу суше И вире иза летвастих ограда шарене као зебра! Гореле су у њему коровске ватре што се пуше И пламсање се из њих, благошћу, селило у ребра. То беше: као замена лета (Јер оно је одлазило, скоро у чамцу, дуж риђих шума,