Српска православна црква и Спасовданска литија: Када се износе посмртни остаци светаца и зашто
Мошти Николаја Велимировића, светитеља Српске православне цркве, чувају се у манастиру Лелић код Ваљева.
Три деценије откако је Београдом прошла прва посткомунистичка Спасовданска литија, коју обично предводе свештеници, политичари и представници војске, овогодишњи молитвени ход поводом славе главног града Србије замишљен је другачије.
Пошто су почетком маја Србију задесиле две незапамћене трагедије у којима је убијено 18 људи, махом деце и младих, Српска православна црква одлучила је да на челу традиционалне поворке верника буде ковчег са посмртним остацима владике Николаја Велимировића ком је СПЦ доделила статус свеца.
Мошти Велимировића, који је преминуо пре близу 70 година, чувају се у манастиру Лелић код Ваљева, на 100 километара од Београда, а сада ће „изузетно, ради утехе верног народа у овим тешким данима и ради духовног окрепљења&qуот; бити пронете кроз централне београдске улице.
„Увек када је заједница у кризи, позивају се и мошти светаца да би се остварило интегрисање живих и мртвих, а познато је да је 1990-их то било учесталије.
„Сада је прилика да се један српски светац и у овом тренутку нађе на челу литије, будући да живимо у непрекидном кризном стању. Из таквог ритуала настоји се да се добије нека подршка и помоћ&qуот;, каже антрополог Бојан Јовановић за ББЦ на српском.
Током криза 1980-их и 1990-их, у време јачања национализама у Југославији, Српска православна црква је у више наврата организовала поворке на чијем челу су били посмртни остаци светитеља, мимо редовних верских празника.
- Сва лица патријарха Порфирија
- Ко је био митрополит Амфилохије
- Патријарх: „Снајперском пушком хтели да спрече устоличење&qуот; на Цетињу
- Зашто је Цетиње душа Црне Горе и како различити погледи на историју боје садашњост
'Западне вредности'
„Извесно је да ће присуство Николаја Велимировића на челу Спасовданске литије имати још једну политичку конотацију којих организатори морају бити свесни&qуот;, каже Јован Бајфорд, професор психологије и историје са Отвореног универзитета у Великој Британији, који је изучавао владикин живот.
У данима после убиства девет ученика и чувара у београдској основној школи „Владислав Рибникар&qуот; 3. маја појавило се мишљење, коју је први изнео министар просвете у оставци Бранко Ружић, да одговорност за злочин лежи у упливу „западних вредности&qуот;, напомиње.
„Верујем да није мали број свештеника и владика СПЦ који деле ово уверење, с обзиром да је у Цркви распрострањен обичај да се за друштвене проблеме криве Запад, Европа и други.
„Пошто је у Србији управо Николај Велимировић главни идеолог антизападњаштва, како у Цркви, тако и ван ње, мислим да ће бити много људи који ће симболику литије тумачити на овај начин, односно, који ће у њој налазити потврду за уверење да решење проблема насиља друштву лежи у разилажењу од западних вредности и повратак цркви&qуот;, истиче Бајфорд.
Историјски гледано, Велимировић је контроверзна личност и можда је требало изабрати другог светитеља за поворку, сматра историчар Вукашин Зорић.
„Питање да ли је српском друштву сада потребан Николај или нека друга врста утехе, али је јасно да СПЦ жели да учествује у жаљењу.
„Николај шаље јасну поруку на којим вредностима стоји Црква, могао је бити неки мање поларизујући светитељ, са мање идеолошке тежине&qуот;, оцењује Зорић.
Велимировић је био један од предводника конзервативних снага између два светска рата и један од главних пропагатора антисемитизма - мржње према Јеврејима - у Краљевини Југославији, додаје.
Опречни ставови
Црква оваквим чином вероватно шаље поруку да се овој литији даје додатне вредност у односу на претходне, али и да се не ограђује, него се заправо позива на вредности које је промовисао Николај, сматра Зорић.
„То је у суштини била једна врста новоосмишљеног српског национализма који се заснива на позивању на средњевековну традицију, с одређеним модерним елементима из 1920-их и 1930-их година које је уврстио у идеологију, као што су антисемитизам, антикомунизам, противљење демократији, радничким штрајковима, купању и свему што је назвао `творевинама ђавола`,
„Добар део савремене СПЦ стоји на најконзервативнијим могућим позицијама по већини питања у српском друштву&qуот;, додаје Зорић, истраживач приправник са Филозофског факултета.
Велимировић, контроверзни православни мислилац и великодостојник СПЦ из прве половине 20. века, означен је после Другог светског рата као антисемита, издајник и фашиста.
Но, током последњих 20 година постао је личност коју данас већина православних Срба поштује као свеца и највећег српског православног писца и филозофа од средњег века на овамо, пише Јован Бајфорд са Отвореног универзитета у Великој Британији у књизи Потискивање и порицање антисемитизма.
„Почетком 1990-их, он се Србима учинио као алтернатива, као нешто што је изгубљено за време комунизма који је, на овај или онај начин, угрожавао српски национални идентитет.
„Повратком његових моштију, сматрало се да почиње и симболички повратак Срба цркви и националној идеологији, која је била распрострањена пре владавине комуниста, али се тиме заборавила његова историјска улога&qуот;, каже Зорић.
Српска православна црква је веома свесна да велики део либерално оријентисаних грађана Србије, међу којима су свакако и верници, има другачији став о лику и делу Велимировића, наводи Бајфорд у писаном одговору за ББЦ на српском.
„Штавише, протеклих деценија, СПЦ је често наглашавала приврженост Николају Велимировићу и правдала његове најконтроверзније политичке ставове, као што је и његов антисемитизам, управо да би гурала прст у око либералном јавном мњењу.
„Према томе, Николај Велимировић је последња личност која може да допринесе заједништву&qуот;, закључује Бајфорд.
Није нимало спорно што ће Спасовданска литија бити посвећена жртвама недавних злочина.
„Али доношење моштију Николаја Велимировића је или непромишљени потез који ће за последицу имати политизацију овог скупа, или намерни покушај да се недавни догађаји ставе у контекст 'културних ратова' које црква непрекидно води са неистомишљеницима&qуот;, закључује Бајфорд.
Зашто се износе посмртни остаци?
Потреба за непосредном комуникацијом мртвих и живих јавља се у различитим религијама на свету, каже антрополог Бојан Јовановић.
„Обично се у неким кризним ситуацијама настоји да се успостави та комуникација, с тежњом да се од покојника добије одређена порука и подршка за оно што очекује колектив у кризним ситуацијама.
„Можемо то да сагледамо као људску потребу за интеграцијом&qуот;, каже Јовановић.
Тада се, додаје, из сфере рационалног и световног искорачи ка ономе што је свето и изван граница свакодневног.
„А то је простор у коме обитавају душе умрлих, оличене у њиховим посмртним остацима&qуот;.
Мошти попут реликвија
У православљу мошти светитеља имају посебан значај и често им се приписују чудотоворне или исцелитељске моћи.
Велечасни Џон Бинс, свештеник Англиканске цркве, део студија је провео у Србији током седамдесетих година и касније више пута долазио и служио у српским манастирима Овчарско-кабларске клисуре, као и Жичи, Студеници, Пећи, и Високим Дечанима, где се сусретао са моштима светаца.
„Често сам богослужио у цркви у Студеници код гроба Светог Симеона Мироточивог чији телесни остаци одишу слатким мирисом&qуот;, каже Бинс, гостујући предавач на Институту за православно хришћанство Кембриџ универзитета.
Велики жупан Стефан Немања, владар српске средњовековне државе Рашке, родоначелник је династије Немањића и један од најзначајнијих владара у историји српског народа.
Имао је кључну улогу у утемељењу Српске православне цркве, заједно са сином Савом Немањићем.
Када се замонашио, добио је име Симеон, а манастир Студеница је његова задужбина у ком се чувају његове мошти.
Како Џон Бинс додаје у писаном одговору за ББЦ на српском, на примеру слављења Видовдана, тужног дана и пораза српске војске који обележавају и црква и држава, приметио је особеност српског црквеног живота.
„Док су друге националне цркве делиле националне тежње и надања, мене је запањила особеност српског црквеног живота у коме је страдање цркве и народа довело до нове наде и новог живота.
„Црквени светитељи и даље су присутни у животу верника, а њихови гробови и мошти су у средишту црквеног живота&qуот;, напомиње Бинс.
Верује се да посмртни остаци великих светаца не труле, а да из неких извире мирисна течност.
„Реч `мошти` долази из старословенског и говори о неким моћима.
„Верује се да комуникација са моштима може да произведе пожељно дејство&qуот;, наводи Јовановић, научни саветник Балканолошког института САНУ.
Мошти се износе из цркава и манастира само за посебне празнике или у кризним временима.
На пример, током Великих сеоба у 17. и 18. веку, Срби су са собом носили и мошти светаца, подсећа Јовановић.
Иако се често политизује, у суштини ритуала је потреба заједнице да се повеже међусобно, објашњава.
„Како ће то политика да користи и злоупотребљава је друго питање.
„Нама као подељеном друштву данас фали неко упориште интегритета литија, светитељ, мада многи не верују&qуот;, додаје он.
У Србији се више од 90 одсто становника изјашњавају као верници, подаци су Републичког завода за статистику од 2011.
Мошти
антрополог Иван Чоловић, текст из 18. маја 1990.
Законити чувари моштију, објавитељи, усмеривачи и тумачи њима изазваних чудесних догађаја располажу изузетно важним инструментом и симболом моћи.
Зато се од најстаријих времена црква и свештенство труде да сачувају монопол на старање о моштима и другим реликвијама предака.
Њихово поседовање представља традиционални извор ауторитета цркве, а ритуално манипулисање и егзибирање реликвија служе ширењу вере.
Али контрола над моштима може да буде и важан политички капитал.
Свештенство их може користити и за остваривање политичког утицаја.
С друге стране, и саме политичке власти заинтересоване су да култ мошти предака ставе у службу учвршћивања и легитимисања сопствене моћи.
У неким случајевима оне то чине у сарадњи са црквеним ауторитетима, а у другим случајевима независно од њих или чак насупрот њиховој вољи, на своју руку.
Извор: Пешчаник
Када су изношене мошти светаца?
- 1988. Кнез Лазар
Када су 28. јуна 1988. године отпочеле припреме за прославу 600-годишњице видовданског боја на Косову и смрти Светог кнеза Лазара, његове мошти свечано су испраћене из Београда на пут по Србији дуг више од годину дана.
Кнез Лазар Хребељановић предводио је српску војску у борби против Турака султана Мурата на Косову 1389. године, када је и убијен, после чега га је Српска православна црква прогласила за свеца.
- 1990. Свети Василије Острошки
Две године касније, посмртни остаци Светог Василија Острошког 10. и 11. маја 1990. пронети су од Црне Горе до Босне и Херцеговине, уочи распада Југославије.
Као пример употребе црквених реликвија у политичке сврхе, антрополог Иван Чоловић у тексту из 1990. наводи управо ову литију.
Тада су верници, предвођени патријархом Павлом и владикама Амфилохијем и Атанасијем, обилазили места на којима су усташке војске убијале Србе током Другог светског рата, подсећа црногорска Побједа.
У репортажи објављеној у то доба, помиње се „неколико чуда&qуот; која су пратиле процесију, пише Чоловић.
Једно од њих је да су ноћ пре кретања чудотворца пресвукли и да је Амфилохије приметио да је „како су се свецу руке савијале, као да нам је хтео помоћи да га лакше обучемо за велики пут&qуот;.
1996.
Остаци Светог Василија Острошког су поново стигле у Херцеговину у мају 1996, у пратњи хиљада верника и црквених великодостојника.
У Требињу су, неколико месеци после потписивања мировног споразума у Дејтону, мошти целивали тадашњи председник Републике Српске и Скупштине РС Радован Караџић и Момчило Крајишник.
Караџић је две и по деценије касније пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију у Хагу осуђен на доживотну затворску казну због ратних злочина у Босни и Херцеговини.
И Крајишник је осуђен у Хагу за ратне злочине и злочине против човечности - убиства, истребљење, прогоне на политичкој, расној и верској основи, депортације и присилно премештање босанских муслимана и Хрвата.
Изашао је из затвора 2013, а преминуо је 2020. од последица корона вируса.
2019.
Последњи пут су се политика и религија среле у Никшићу, црногорском граду близу манастир Острог, где се чува ћивот - сандук са телом Светог Василија Острошког, крајем 2019. године.
После сабора испред никшићке цркве у којој су биле изложене мошти, Митрополија црногорско-приморска захтевала је од власти у Црној Гори да СПЦ буде безусловно законски и уговорно призната.
Како је речено, предложени закон о слободи вероисповести кршио је сва темељна начела и стандарде демократског и цивилизованог законодавства у овој области.
Те зиме почеле су литије широм Црне Горе са истим захтевима, које су на крају утицале на промену власти у Подгорици.
- Рука Јована Крститеља
Десна рука Светог Јована, кога хришћани сматрају крститељем Исуса Христа, данас се чува као једна од највећих реликвија у Цетињском манастиру, уз мошти Светог Петра Цетињског и део Часног крста, на који је, по предању, Исус био разапет.
До 1978. године, рука Јована Крститеља била је у сефу Државне безбедности, да би је митрополит Амфилохије 1993. пренео у манастир.
Била је изложена 2013. у Нишу када је обележавана годишњица Миланског едикта којим је цар Константин 313. године признао хришћанство.
Три године касније, показивана је у Русији, Белорусији и Украјини.
- 1991. Николај Велимировић
Епископ жички и охридски, Велимировић је после Другог светског рата избегао у Америку, заједно са другим главешинама СПЦ које су тадашње власти сматрале издајницима и колаборационистима са фашистима.
Умро је 18. марта 1956. у Либертвилу у Америци, а његови посмртни остаци су пренети у Београд 3. маја 1991. године.
После обиласка манастира Жича и Љубостиња у којима је службовао, донете су у родни Лелић, где су похрањене у крипти манастирске цркве која је и његова задужбина.
Верски обред је служио тадашњи патријарх Павле са свим владикама СПЦ, многобројним свештенством и монаштвом и хиљадама верника, али и политичара и академика.
Манифестацији су присуствовали бројни представници политичког, јавног и културног живота.
У мају 2003. проглашен је за свеца Српске православне цркве као Свети владика Николај Охридски и Жички.
Дучићеве `мошти`
Преплитање религије, политике и књижевности у контексту загробног живота забележено је и 22. октобра 2000. године, када су у Требињу поново сахрањени остаци песника Јована Дучића.
Његово тело је ексхумирано 18. октобра 2000. у Америци, где је првобитно сахрањен, а затим је преко Русије пренето у Југославију.
Процес је пратила опсежна медијска кампања, само две недеље после петооктобарских промена 2000. године када је срушен режим Слободана Милошевића, бившег председника Србије и СР Југославије, оптуженог за ратне злочине пред Међународним судом у Хагу.
Посмртни остаци песника су прво изложени у београдској Саборној цркви где је српски патријарх Павле држао службу, а потом су преко Црне Горе после неколико дана донете у његово родно Требиње.
Сахрани су присуствовале бројне званице, међу којима и тек инаугурисани први демократски председник тадашње Савезне Републике Југославије, Војислав Коштуница.
Било је предлога и да се Дучић прогласи за свеца, јер му ни после шест деценија од смрти тело није иструлило, према појединим сведочењима, пише у раду Гордане Бекчић и Сање Бошковић на сајту Република.
Према православној традицији у Србији, верује се да се душа од тела растаје у првих 40 дана од смрти.
Међутим, уколико тело остане читаво, душа се никад не може у потпуности одвојити од тела, нити смирити, додаје се.
Према народном веровању, у том случају или је реч о свецу или о вампиру.
Годину дана душа путује до чистилишта, а од три до седам година се одлучује да ли ће она завршити у рају или паклу.
Спасовдан 2023. и литија
Масовна пуцњава у којој је 13-годишњак убио девет ученика и чувара школе у Београду, догодила се баш 3. маја, на православни празник посвећен владики Николају.
Да ли је то разлог због чега су одабране његове мошти и каква порука се тиме шаље верницима, ББЦ на српском није добио одговор од Српске православне цркве.
„Сви заједно, ходајући са Светим Николајем српским, молићемо се Спаситељу ради освећења улица и тргова, ради исцељења душа и тела, за мир у нама и међу нама, за нашу пострадалу децу и за сву децу&qуот;, поручио је патријарх уочи славе града Београда.
СПЦ је претходно одлуку да се на челу Спасовданске литије нађу мошти Велимировића оправдала владикиним речима да је неопходно „молитвом измолити за благословени мир међу људима&qуот;.
Велимировић је ове речи забележио у Мисионарским писмима (113. Писмо), где позива на покајање, и повратак богу и вери.
„Занимљиво је да он у том писму такође износи критику секуларне државе и демократије, а као решење за сукобе међу људима нуди сузе, веру и молитву.
„Стога сматрам да овом литијом, и доношењем ћивота са моштима Николаја Велимировића у Београд, Црква жели да, са поприличним закашњењем, себе афирмише као релевантан фактор у друштву после трагичних догађаја почетком месеца&qуот;, каже Јован Бајфорд.
Ових дана се навршава и 20 година од када је одлуком Сабора СПЦ владика Николај проглашен за свеца, подсећа он, па оставља могућност да је доношење његових мошти у Београд било договорено и пре трагичних догађаја у школи „Владислав Рибникар&qуот; и у Младеновцу, а да је касније додата и нова интерпретација.
Спасовдан шест векова слава Београда
Београд обележава Спасовдан, празник Вазнесења Христовог, као славу од када је деспот Стефан Лазаревић 1403. године граду дао статус српске престонице.
Традиција литије поводом градске славе трајала је са краћим и дужим прекидима до после Другог светског рата.
Обележавање је обновљено шетњом око цркве 1992, а годину касније, улицама Београда прошла је Спасовданска литија, први пут после 46 година.
Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 05.25.2023)
