Јерменија и Азербејџан: Крвопролиће, редови за хлеб и неповерење - дуги историјат сукоба у Нагорно-Карабаху

У току је велика несташица хране, лекова и горива у Нагорно-Карабаху, али упркос томе, јерменски народ који тамо живи одбија понуду азербејџанске владе за испоруку 40 тона брашна.

Да бисмо боље разумели зашто, истражили смо дуги историјат сукоба у региону кроз очи уреднице ББЦ-ја на азербејџанском Конул Халилове, која је проживела деценије немира.

Рођена сам у граду Балакену, у северном Азербејџану, 1974. године.

Кад видим срцепарајуће извештаје о људима који падају у несвест у редовима за хлеб, то ме подсети на ране деведесете.

Мој покојни отац би провео читаву ноћ у дугим редовима и враћао се у 05:00 сати наредног јутра, често празних руку, јер се хлеб у међувремену распродао.

То су били дани кад је Азербејџан био под совјетском владавином.

• Нагорно-Карабах: Све што треба да знате
• Шта се крије иза дугогодишњег сукоба Јерменије и Азербејџана
• Како живе Јермени на граници са Азербејџаном
• Шта руски миротворци значе за рат у Нагорно-Карабаху

Као тинејџерка сам излазила на улице захтевајући независност од Совјетског Савеза, заједно са стотинама других људи.

Кремљу се није допао новонастали националистички покрет или његови лидери, па је совјетска Комунистичка партија послала тенкове у главни град Азербејџана Баку у јануару 1990. године како би нас ућуткала, убивши више од стотину људи.

Био је то дан када се мој свет, заједно са читавом земљом, преокренуо наглавачке.

Уследиле су године ратовања.

Недавно сам причала са пријатељицом о тим временима.

Док се Совјетски Савез распадао а свуда су избијали територијални спорови, многи етнички Азербејџанци који су живели у Јерменији, Карабаху и околним областима, били су расељени.

Школе су претворене у приручне домове, а услови су били тешки - није било воде и грејања, смрад је био готово неиздржив.

„Имали смо много сиромашних људи у нашем селу у области Исмаили у Азербејџану, али пре тога никад нисам видела да се људска бића толико пате. Оставило ми је трајне трауме&qуот;, присећа се моја пријатељица.

Нисмо имали хлеба.

Говорено нам је да је Кремљ одлучио да нас изгладни, забранивши испоруку брашна Азербејџану како не бисмо имали снаге да протестујемо.

Али кад се данас осврнем на тај период, запитам се да ли је то било изазвано општим колапсом совјетских линија снабдевања.

Који год да је био разлог, нисмо имали чак ни избор да одбијемо било какву помоћ, јер помоћи није ни било.

Зашто онда неки Јермени сада одбијају азербејџанску помоћ?

Сукоб има дуги историјат.

Јерменија и Азербејџан су водили потпуни рат око ове области почетком деведесетих и поново 2020. године.

Други рат се завршио победом Азербејџанаца и у Карабаху је размештен велики контингент руских миротвораца.

Регион у самом средишту овог спора је Нагорно-Карабах.

„Нагорно&qуот; је руска реч која значи „планински&qуот; - што је име дато аутономној области кад је настала 1923. године да би се разликовала од остатка азербејџанске области Карабах.

Област је међународно призната као део Азербејџана, али десетине хиљада етничких Јермена који тамо живе прогласили су је засебном републиком.

Погледајте видео: Како је почео последњи сукоб око Нагорно-Карабаха

Главни пут који повезује ову област са Јерменијом, познат као Лачински коридор, тренутно је под контролом руских миротвораца.

То је рута која прелази преко азербејџанске територије и коју Јермени користе за слање хране и других потрепштина.

Азербејџанске власти су оптужиле Јермене да тај пут користе како би испоручивали оружје у Нагорно-Карабах.

Они кажу да су повратили контролу над путем и да пропуштају само Црвени крст да би превозио болесне и разматрају да га потпуно отворе, ако, за сада, помоћ буде ишла преко друге руте коју су изградили, зване Агдам, на југозападу земље.

Али сепаратистичке власти тврде да је Лачински коридор блокиран од децембра 2022. године и не желе да прихвате помоћ преко неке друге руте, из страха да њихов преферирани пут никада не буде поново отворен, рекавши да ће тако остати одсечени и рањиви.

Они од локалних земљорадника у области траже да продају сачуване залихе житарица „како би се пребродила ова криза&qуот;.

Азербејџан каже да чим пут Агдам буде почео да функционише, поново ће отворити Лачински коридор у року од 24 часа.

Али Јермени одбијају да дају легитимитет новом путу.

Све се своди на поверење, или, боље речено, недостатак поверења.

Нема поверења између две стране после 30 година сукоба.

Погледајте видео:

Проживела сам многе тешке периоде у Азербејџану.

Моја земља се 1988. године распадала док су етнички Јермени који су живели у области Нагорно-Карабах желели да се отцепе и припоје Јерменији.

Сећам се демонстрација на којима су људи викали: „Мијацум!&qуот; - захтевајући уједињење са Јерменијом.

Уследиле су године и године крвопролића.

Стотине хиљада етничких Азербејџанаца протерано је из Јерменије и они су постали избеглице у Азербејџану.

У фебруару 1992. године, становници азербејџанског града Коџали, који се налази у области Нагорно-Карабах, доживели су масакр јерменских снага, уз помоћ дела руске војске - погинуло је више од 600 људи, према тврдњама Азербејџана.

Јерменија негира те наводе баш као и број погинулих.

Током година, погинуле су десетине хиљада људи, а више од милион њих је расељено, праћено извештајима о етничком чишћењу и масакрима које су починиле обе стране.

Било је много страшних догађаја.

Понекад се изненадим кад откријем да Јермени не знају за Азербејџанце који су убијени.

Али нико им о томе не говори.

Исто тако, млади Азербејџанци данас нису чули за погроме јерменског народа у азербејџанским градовима као што су Сумгајит и Баку крајем осамдесетих.

У тим случајевима, Азербејџан негира сведочанства о ономе што се десило.

Тренутно, међутим, нема много симпатија у Азербејџану за оно што се дешава у областима насељеним Јерменима у Карабаху.

„Јермени тврде да их Азербејџанци изгладњују до смрти. То је лаж ако не желе да прихвате азербејџанску помоћ&qуот;, пише једна особа на Фејсбук страници ББЦ-ја на азербејџанском.

Саветник азербејџанског председника Хикмет Хаџијев поновио је исти аргумент ББЦ-ју на азербејџанском: „Ако су тим Јерменима потребни прехрамбени производи, прехрамбени производи су ту.&qуот;

Напетост је толико јака да су неки Јермени чак оптужили владу да је отровала храну коју треба да им пошаље као помоћ.

То је категорички оспорено, а азербејџанске власти су чак пружиле миротворцима сертификате о безбедности хране.

Тврдње су одбачене као „смешне&qуот; и од добротворне организације која помаже приликом испоруке брашна, азербејџанског Црвеног полумесеца.

„Наш циљ је да пружимо хуманитарну помоћ, да помогнемо. Наш циљ није да трујемо људе&qуот;, рекао је за ББЦ његов генерални секретар Џејхун Мирзајев.

Године и године мржње, државне пропаганде и хиљаде смрти на обе стране просејавају читаве генерације и остају трајно са нама.

Западни медији често покушавају да представе сукоб као верски.

Јерменија је већински хришћанска, док је Азербејџан већински муслимански.

Али ја га доживљавам као територијални сукоб.

То је део земље око ког су се Јермени и Азербејџанци одувек борили, а семе раздора представља питање коме он припада, чији је био први?

Што се мене тиче, до дана данашњег се добро сећам не само несташице хлеба и празних продавница деведесетих, већ и хаоса и беде који су уследили после крвавог рата.

Упркос вишегодишњем сукобу, било је периода кад су Јермени и Азербејџанци успевали да живе заједно у миру.

Али, у овом тренутку, ожиљцима и ранама које увек крваре потребно је времена да се залече пре него што поново успемо да пронађемо мир.

Погледајте видео: „Изгубили смо читаву генерацију у рату&qуот;

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 09.20.2023)