Интервју петком: „Нисам ја постао писац, него је писац постојао унутар мене", каже добитник НИН-ове награде Стево Грабовац

Кратка, али убитачна реченица није једино што веже Стеву Грабовца, јубиларног 70. добитника НИН-ове награде, за неке од његових омиљених писаца.

Први роман је написао док је радио у ауто-перионици.

Други роман написао је радећи у продавници.

Књижевни пут овог бањалучког писца вуче неодољиве паралеле са животима двојице мајстора кратке приче са супротних крајева света, Американца Рејмонда Карвера и Руса Антона Чехова.

Пре него што се прославио, Карвер је радио на бензинској пумпи, али и као портир, достављач и магационер.

Чехов, један од највећих светских писаца, прве је комаде писао одрађујући дуге смене у продавници, а такође је ловио и продавао штиглиће, скупоцене кућне љубимце популарне у Русији током друге половине 19. века.

„Мислим да нисам ја постао писац, него је писац постојао унутар мене.

„То чучи у људској суштини и ја сам то осетио када сам први пут почео да пишем&qуот;, каже Грабовац за ББЦ на српском.

• Стево Грабовац добитник НИН-ове награде за роман 'Послије забаве'
• Слободан Тишма за ББЦ: „Не смемо да постављамо никакве границе у уметности, ако нешто радимо, онда идемо до даске”
• Писац Георги Господинов за ББЦ: „Нема велике историје без личних прича&qуот;

Грабовац је рођен 1978. године у Славонском Броду, а живи и ради у Бањалуци, највећем граду Републике Српске, једног од два ентитета Босне и Херцеговине.

НИН-ову награду, једну од најстаријих и најпрестижнијих књижевних у региону, освојио је за роман Послије забаве (Имприматур, 2023).

Осим награђеног романа, објавио је збирку песама Станица непостојећих возова 2007. године, и роман Мулат албино комарац 2019.

'Послије забаве'

Стево Грабовац пише „кад и како стигне&qуот;.

„Имам бележницу, у коју запишем понешто током дана, некад откуцам на телефону, а некад седнем за радни сто код куће&qуот;, каже.

Оба романа је написао из првог лица, али истиче да итекако постоји разлика између писца као јунака и писца у стварном животу.

„Моје писање садржи аутобиографске елементе, али их кроз писање обрађујем - резултат је фикција&qуот;, појашњава Грабовац.

Слично је и са другим догађајима у његовим књигама: имају елементе стварних, али писац наглашава да се не бави истраживањем.

„Ја попуњавам празнине, дајем своју идеју о томе како су се неки историјски догађаји могли одиграти, али све је то плод моје маште.&qуот;

Тема награђеног романа је страшан злочин који се наводно догодио током рата у Босни и Херцеговини (1992-1995), и то у Босанском Броду, у близини пишчевог родног места - Славонског Брода.

„Све је почело од приче коју сам почетком двехиљадитих чуо или прочитао у медијима.

„Нисам могао да је заборавим, наставила је да ме опседа у годинама које су уследиле, а био сам шокиран да се тако нешто могло догодити у околини места где сам одрастао, а да о томе испрва ништа нисам знао&qуот;, присећа се.

У лето 1992, из околине Сребренице кренула су три аутобуса у којима су углавном била ромска деца из домова за незбринуту децу.

По другој причи, радило се о ромским породицама, не знам тачно, али по свему судећи, углавном су била у питању деца.

Требало је да, преко Хрватске, стигну у Европску унију, на слободну територију, имали су сређен пролаз.

Требало је да уђу у Хрватску преко моста уБроду, који је тада контролисао ХВО. [Хрватско вијеће одбране]

Ту им се губи сваки траг.

*

Успели смо да извршимо ископавање једне масовне гробнице (...)

У њој су се заиста налазили костури двадесеторо деце.

Али ствари овде постају компликованије.

Накнадном лабораторијском анализом утврђено је да су деци повађени органи, очигледно због продаје на црном тржишту.

Ето то је цела прича.

Одломак из романа Послије забаве (Имприматур, 2023)

Романом је хтео да удахне живот барем некој од те деце, каже Грабовац.

„Имао сам потребу да им пружим прилику да испричају сопствену причу - једину прилику какву сам могао да им дам, и то је ова књига&qуот;, додаје.

Узор му је, како каже, великан српске књижевности Данило Киш. у чијим се делима на оригиналан начин преплићу историја и фикција, па га поједини због тога описују и као „чувара изгубљених светова&qуот;.

Једно од поглавља романа заиста се дешава после забаве.

Али наслов има још једно значење, појашњава Грабовац.

„Забава је оно сретно време, с краја осамдесетих година, када су генерације могле да живе и уживају. Била је и прошла.

„А онда је наступио мамурлук, отрежњење и мучнина пред катастрофом која се дешавала.&qуот;

Погледајте видео: Како се сећамо Дејтонског мировног споразума

Писац, његов издавач и прва књига

Грабовац и његов издавач Борис Максимовић упознали су се 2017. године захваљујући заједничкој пријатељици.

Издавачка кућа тек што је рођена у фебруару те године, а писац је радио на обрисима првог романа.

„Када сам први пут прочитао рукопис, осећао сам се као да ме је гром ударио&qуот;, присећа се тридесетшестогодишњи Максимовић.

„Реченице су биле једноставне и питке, природност која осваја, без икаквог маниризма.&qуот;

Грабовчев деби роман, Мулат албино комарац, о рату у Босни и Херцеговини, судбини једног младића, какав је Грабовац тада био, и његове породице, Имприматур је објавио 2019. године.

„Кажу да се прва књига пише читавог живота, а ова је дефинитивно имала веома дуг порођајни пут.

„Писац се огољава пред читаоцем, а читалац постаје саговорник - имао сам среће да захваљујући тој књизи наиђем на много добрих саговорника&qуот;, прича Грабовац.

Максимовић се присећа да је тих година „вероватно знао довољно да производи књиге, али о пласирању и продаји, такорећи ништа&qуот;.

Ипак, роман се пробио као одапета стрела и 2020. године ушао у најужи избор НИН-ову награду.

Четири године касније, објављен је роман Послије забаве, и освојио ову награду.

Међутим, Грабовац се не нада радикалним животним променама.

„Планирам да наставим да радим оба посла: и да радим у продавници, и да пишем, као и до сада&qуот;, каже.

„Никада нисам имао прилике да се нађем у другим списатељским водама, на пример, да пишем за медије, а мислим да ми то не би ни одговарало.&qуот;

Може да замисли да се бави само једном врстом писања, каже.

„А то је оно споро, и понекад мукотрпно.&qуот;

Шта је НИН-ова награда?

Награда за најбољи роман године магазина НИН је једна од најстаријих и најпрестижнијих на простору бивше Југославије.

Први пут је додељена 1954. године Добрици Ћосићу за роман Корени.

Међу добитницима су Милош Црњански, Мирослав Крлежа, Меша Селимовић и Борислав Пекић.

За седам деценија од како се додељује, награда је само седам пута је отишла у руке списатељица.

Добитнице су биле:

• Дубравка Угрешић - Форсирање романа реке (1988)
• Светлана Велмар Јанковић - Бездно (1995)
• Гроздана Олујић - Гласови у ветру (2009)
• Гордана Ћирјанић - Оно што одувек желиш (2010)
• Ивана Димић - Арзамас (2017)
• Милена Марковић - Деца (2022)
• Даница Вукићевић - Унутрашње море (2023)

Досадашње доделе нису пролазиле без контроверзи и критика на рачун жирија.

Награда није додељена 1959, а као разлог је наведено да је пауза последица жеље за „стимулисањем квалитета&qуот;.

Данило Киш је вратио награду за роман Пешчаник из 1972, али тек 1978. усред полемике да је Гробница за Бориса Давидовича плагијат.

Исто је урадио и Милисав Савић 1991, када је изабран роман Хлеб и страх, револтиран текстом Момчила Селића објављеним у недељнику НИН, у којем су изнете негативне оцене пишчевог дела.

Сретен Угричић је изразио протест 2010. године, када је издавачка кућа Лагуна пријавила роман Незнаном јунаку за НИН-ову награду против његове воље.

Угричић је тада написао да је НИН-ова награда део поретка који је „идеолошки армиран национализмом, традиционалистички, патријархалан, популистички, аутистичан и антипросветитељски&qуот;.

Било је и других повлачења из избора: Радомир Константиновић је добио награду 1960. за роман Излазак, али је Декартову смрт повукао из конкуренције 1966. године.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 02.03.2024)