Сашка и Вашка

Коначно сам кренуо. Пут је био празан, небо је било плаво, сунце је пржило, дрвеће се зеленело, понека баба у пролазу, углавном – смарање. Зауставио сам се у Овчарско-кабларској клисури, на проширењу пута ископаном у стенчуги, и сролао буксну. Отворио сам предње прозоре и дувао, вукући се иза прашњавог кипера с ужичким таблицама. Онда сам тако удуван, милио поред Чачка, у колони која се ту направила и питао се има ли краја блату у овој земљи. Било је суво и