Рат у Босни и Херцеговини и Маркале: Три деценије од масакра на сарајевској пијаци који не бледи
У нападу 5. фебруара 1994. убијено је 68, а рањено 142 људи. Три деценије касније, породице жртава и даље покушавају да живе нормалним животом.
„Мрзим фебруар.&qуот;
Те две речи, док полако испија кафу уз дим цигарете који јој се полако увија над главом, 66-годишња Адвија Мујарић из Сарајева изговара са много жустрине и бола у гласу.
Пре тридесет година, 5. фебруара 1994, тешко је рањена у масакру на пијаци Маркале, једном од најстрашнијих злочина рата на простору бивше Југославије.
„Мени је 5. фебруар све уништио&qуот;, каже Мујарић за ББЦ на српском.
„Мој је живот тада завршен, уништена ми је цела породица.&qуот;
На сарајевској пијаци, погођеној гранатом, тог дана је убијено 68, а рањено 142 људи који су се на њој задесили или случајно, или са намером да дођу до основних намирница.
- Бошко и Адмира - сарајевска љубавна прича из које се није много научило
- „Било нас је пет у возилу - само сам ја преживео&qуот;: Тузланска колона, 30 година касније
- На тренинг под снајперима: Кад су Грбавицом уместо фудбалских лопти летели меци
- „Не пуцај, не пуцај&qуот;: Речи које нису спречиле Добровољачку, крваву епизоду рата у Сарајеву
У другом нападу на исту пијацу, 28. августа 1995. године, убијено је 37, а рањено 90 људи.
Директан починилац никада није пронађен, али се Маркале помињу у неколико судских пресуда.
Станислав Галић, командант Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске (ВРС), који је Сарајево држао у вишегодишњој опсади током које је погинуло више од 10.000 људи, осуђен је 2006. на доживотну казну затвора за злочине у које спада и гранатирање Маркала.
У пресуди се наводи да је реч о „примеру гранатирања где су цивили намерно гађани&qуот;.
Маркале се помињу и у пресудама Радовану Караџићу, бившем политичком лидеру босанских Срба, као и војном команданту ВРС Ратку Младићу, осуђеним на доживотни затвор због геноцида, али и опсаде Сарајева.
Погледајте видео о пијаци Маркале:
Снимак садржи сцене које могу бити узнемиријуће
У знак сећања на масакр, 5. фебруар проглашен је Даном сећања на све убијене Сарајлије у периоду од 1992. до 1995. године, када је Дејтонским споразумом окончан рат.
Три деценије касније, породице жртава и даље покушавају да живе нормалним животима.
„Је л' имам ја име човека који је испалио гранату? Немам&qуот;, каже за ББЦ на српском Алмир Бегић, којем је у првом нападу на Маркале погинуо отац.
„Је л' треба да мрзим све због тога? Па хоћу ли умрети мрзећи?&qуот;
О пијаци Маркале
„Ево ме, ту сам&qуот;, виче 71-годишња Амра Кихић са једног на други крај широке тезге.
Двоје младих људи загледа који грозд им се свиђа.
„Узми, сине, сам шта ти се свиђа&qуот;, каже плавокосом момку који је бледо гледа.
„Пробај, пробај, подај и њој да проба&qуот;, показује на његову девојку.
Њих двоје се гледају и слежу раменима.
Иза њих, још десетак људи се по прохладном јануарском јутру мота међу тезгама испуњеним махом воћем и поврћем.
Продавци, умотани у шалове и јакне, трљају руке не би ли се мало загрејали и помно све прате, покушавајући да погледом приволе неки пар очију да стане баш пред њихову тезгу.
Тишину тек с времена на време поремети трамвај који прође оближњом улицом.
Млади пар је у међувремену изабрао адекватан грозд и Амра га ставља на стари кантар, пун рецки и улубљења, који попут ожиљака сведоче о томе шта је све прошао.
„Веома традиционално&qуот;, каже момак на енглеском.
„Он ме не разуме, а ја му кажем да проба&qуот;, наставља Амра себи у браду.
Више од три деценије, она ради на сарајевској пијаци Маркале.
Свега се сећа и такође је, попут њеног кантара и пијаце, прошла много тога.
„Овде сам била и пре рата и за време рата и сада сам овде, све време&qуот;, наводи кратко, обучена у црну јакну и штрикану шарену капу, испод које вири пар лепих минђуша.
Политичка криза са краја осамдесетих брзо је у бившој Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији (СФРЈ) довела до добовања ратних бубњева.
Независност је прво прогласила Словенија, па Хрватска, где почињу оружани сукоби, који се потом преливају на мултиетничку Босну и Херцеговину, где добијају најстрашније замахе.
Убрзо почиње и опсада Сарајева.
У наредне три и по године, више од 250.000 људи живеће уз свакодневно гранатирање и снајперске нападе са положаја под контролом Војске Републике Српске.
Живот се одвијао у несташици хране и воде, углавном без струје и грејања.
„Јој, била је велика глад, бога ми&qуот;, каже Кихић.
„Заборавила сам тих година како изгледају салама, путер, павлака, много сам жудела за њима&qуот;, додаје, изговарајући полако сваку намирницу, са много чежње у гласу.
Ту истиче значај пијаце Маркале.
„Ово овде је био извор живота, пошто ништа друго није радило&qуот;, показује Кихић око себе.
„Није било ни пара, само трампа свега и свачега.&qуот;
На питање шта се све на пијаци могло наћи у то време, кренула је у набрајање.
„Одећа, обућа, храна из хуманитарне помоћи, сир у вакууму, конзерве, сапун, каладонт, брашно, шећер, со и разне друге ствари.&qуот;
Платежно средство биле су цигарете и цене су, махом, биле баснословно високе.
На пијаци су се размењивале и информације о дешавањима у граду и на фронту.
„Нисмо никада могли помислити да ће овде пасти граната, између зграда&qуот;, наводи Кихић.
- Концерти за мир у Сарајеву, Крагујевцу и Београду који нису зауставили рат у Југославији
- Празник и(ли) камен спотицања: 30 година референдума о независности Босне и Херцеговине
- Кад је заиста почео рат у Босни и Херцеговини
- Невидљива деца рођена из силовања током рата у Босни
5. фебруар, јутро
Када је освануо 5. фебруар, Адвија Мујарић се припремала да иде на пијацу, где је такође имала тезгу, покушавајући да „преживи у том ужасу&qуот;.
„Муж ми је био на линији фронта, ја сама са троје деце, шта да једемо, од чега да живимо&qуот;, наводи.
„Неко донесе мало шећера, распарчам то у четири дела, продам и зарадим за хлеб.&qуот;
Међутим, те суботе, ћерка је молила да не иде.
„'Мама, дошла је вода, немој ићи, пуцаће, чим је тишина', рекла ми је.
„Ја јој кажем 'идем да ме погоде и да вас спасем'.&qуот;
Уколико буде рањена, мислила је, биће извучена из Сарајева на лечење, а са њом и деца.
Неколико улица даље, Алмир Бегић је са оцем Ћамилом седео у њиховом стану.
„Ја сам у то време преузео команду како ће ко излазити&qуот;, каже Бегић.
„Он је хтео нешто да оде до у фирме у којој је радио, ја пристанем и кренем да му објашњавам куда ће и како ићи, због снајпера.&qуот;
Када су се тог јутра растали, није ни слутио да ће им то био последњи разговор.
„После фирме отишао је на пијацу са Мухамедом Боровином, који му је био најбољи јаран, нераздвојни су били. Више времена је провео са Хамом, него са мном&qуот;, наводи 53-годишњи Бегић уз осмех.
Убрзо је и он изашао напоље, са намером да трампи нешто дувана на тржници код Маркала.
„Један ми даје мало, други онако, хтели да кренемо онда на Маркале, али ми један фрајер нуди пет кутија цигара и ја то мењам.
„Звездан, мој школски и венчани кум, каже 'ајмо у Рибицу (кафић)', где смо отишли и сели.&qуот;
Његов Ћамил и Хамо били су одмах иза њих, сазнаће касније.
„Да сам се окренуо, видео бих га&qуот;, каже кратко.
„Да ли бих и ја отишао на пијацу са њима? Вероватно бих.&qуот;
На пијаци Маркале је тог јутра био и Драган Миоковић, у то време полицајац и истражитељ при сарајевском Центру службе јавне безбедности, данас посланик Наше странке.
Тих дана, Миоковић је радио на двоструком убиству из јануара 1994. године.
Починиоци су ухапшени, докази и признања прикупљени, требало је још само написати извештај тужилаштву.
„Ми, који смо радили у полицији, имали смо среће да смо добијали три штеке цигара као плату. Узмем једну себи, а две дам жени да трампи&qуот;, наводи Миоковић за ББЦ на српском.
„Међутим, понео сам тог јутра кутију да на пијаци нешто купим дактилографкињи која ће ми помоћи да искуцамо извештај.&qуот;
Убрзо одлази у полицијску станицу Стари град, недалеко од Маркала.
„Улазим тамо, поздрављам се са свима, ђе си, шта си, ово, оно, држ', не дај.
„Дактилографкиња ме одведе на спрат, попричали мало, она села за машину и у том тренутку је саставило.&qуот;
Сарајево је, како каже, у том тренутку већ било „о-хо-хо&qуот; под опсадом, тако да су могли отприлике да процене где је граната пала.
„Знали смо одмах да је пала на улицу, међу људе.
„Минут или два касније, чујем преко везе 'шаљите људе, масакр, десетине мртвих'.&qуот;
5. фебруар, 12:15
„Прво је обасјало, а онда пукло&qуот;, наводи Мујарић.
„Потрчала сам, али брзо и пала. Муж ме је дигао, осетила сам мирис крви на бетону и дубоко удахнула, зато нисам изгубила свест.&qуот;
Говор јој је ту успорио.
„Све сам видела, то су били потоци крви&qуот;, наставља тихо, слежући раменима.
„Муж је викао 'помозите ми, помозите ми', убацили су ме на неки камион и возили у болницу. Бог ми је изгледа услишио жељу.&qуот;
Сарајевски фотограф Дидије Торше одмах је излетео из редакције Ослобођења.
На пијаци је, каже, имао шта и да види.
„Све је било пуно крви и мртвих, комади меса на околним спратовима зграда&qуот;, наводи Торше за ББЦ на српском.
У том тренутку, ништа није осећао, наводи.
Понашао се као да се ништа не дешава.
„У шоку сам био, али организам има тај одбрамбени механизам, адреналин кад удари&qуот;, каже Торше, чији је отац Француз, а мајка из Босне и Херцеговине.
И даље се сећа притиска у ваздуху после експлозије, као и звукова аутомобилских мотора међу зградама.
„Било је и запомагања, људи су долазили да помогну, викали 'овај је жив, овај је мртав, овај је жив', трпали их аутомобиле и возили у болнице.
„Комаде лима од пијаце су користили као носила.&qуот;
Те сцене често су и данас пред очима Амре Кихић, која је прошла неповређена.
„Овде је стајао тамић (камион Творнице Аутомобила Марибор, један од најчешће коришћених у Југославији)&qуот;, каже, показујући руком недалеко од њене данашње тезге.
„Бацали су мртве позади у камион као дрва, а посебно памтим једну жену дуге, лепе, плаве косе. Прво су у камион убацили њену главу, после труп.
„И даље често помислим на ту плаву косу.&qуот;
5. фебруар, 13:00
Миоковић на пијацу одлази 45 минута касније.
Увиђај није радио само зато што, како каже, није био његов ред, али одмах истиче да је у њему учествовао колега српске националности који је тог дана био дежуран.
„Нисам затекао ниједан леш, ниједног рањеног, али то је буквално било као у кланици.
„Крв свуда, вриска, цика, људи који траже најмилије, то је стварно било страшно.&qуот;
Посебно памти један детаљ.
„Колега полицајац, момчина од метар и 95, први је дошао на лице места и сећам га се како седи на зидићу код пијаце.
„Свашта сам видео кроз рат, али тада сам први пут видео човека са оним што се колоквијално назива 'лом живаца': због тога што је видео, био је у таквом шоку да месец дана уопште није говорио. Једноставно је престао да говори.&qуот;
Иако је био близу пијаце, Бегић није чуо гранату.
„Изашли смо из Рибице, по раји се већ причало шта се десило и ја кажем одмах 'Звездане, па мени је стари погинуо', имао сам неки осећај.&qуот;
Отрчао је кући и убрзо су му јавили да му је отац рањен.
„Чим је зазвонило, знао сам. Већ око четири, пет је оперисан.
„Увече сам отишао бициклом у болницу, лекар је рекао да повреде нису тешке и да је био свестан све време, да је рекао 'реците Алмиру да ми дође', али на крају срце није издржало.&qуот;
Одласка у мртвачницу се и данас живо сећа.
„Уђем, прва лево, па десно&qуот;, пролази у глави поново тим ходницима, показујући руком.
Сахрана је одржана по мраку, јер се „по дану пуцало&qуот;.
„Не можеш ни људе звати, погинуће на џенази&qуот;, наставља Бегић, палећи цигарету.
Неколико дана касније, поново је отишао у тржницу код Маркала.
„Једна мала просторија је била пуна ствари, све што су скупили са пијаце, ту су убацили.
„Нашао сам новчаник мог старог, један нотес који и даље чувам, као и протезу.&qуот;
Ћамил Бегић је био инвалид „од 60 и неке&qуот;, када је изгубио стопало десне ноге, због чега је носио протезу до колена.
„Спала му је од детонације и одлетела&qуот;, наводи његов син.
У наредним годинама је, каже, истраживао руту очевог кретања тог дана.
„Хама је стајао испред њега и био раскомадан комплетно, што је мог старог донекле и спасло, али ето, на крају су од исте гранате обојица страдали.
„Сазнао сам ко га је убацио у ауто, која медицинска сестра га је послала у болницу, а један човек, који нас је обојицу видео тог дана, каже ми: 'Бега, ба, ја сам контао да сте ви били заједно'.
„Шта ти је судбина, њега одвела на пијацу, а мене није - неколико минута ме делило од смрти.&qуот;
Суђење и негирање
Веома брзо кренуле су међусобне оптужбе Војске Републике Српске и Армије БиХ око тога ко је одговоран за масакр.
Јапански дипломата Јасуши Акаши, у то време специјални изасланик Уједињених нација у бившој Југославији, са циљем да утврди све детаље, формирао је комисију од пет балистичара,
„Стручњацима је било тешко да процене одакле је пала граната&qуот;, навео је 2013. године.
„Закључак који сам потпуно прихватио био је да је напад могао доћи са обе стране.&qуот;
Акаши ће касније бити и сведок одбране на суђењу Радовану Караџићу пред Хашким трибуналом.
Важан део тог процеса био је и Бегић.
Као један од доказа за аргумент да је масакр на пијаци инсцениран, Караџић је користио снимке са Маркала од 5. фебруара 1994. на којима се види „подменута вештачка нога&qуот;.
Међутим, Бегић је препознао да је то протеза његовог оца и звали су га да сведочи.
„Ови у тужилаштву ме испитивали, гледали ко сам, какав сам, припремали ме.
„'Шта се ви бојите толико тог Караџића', питам ја њих, дошао сам да избацим све из себе, шта ме боли уво, то је један безвезњаковић', рекао сам им'.&qуот;
Мирноћу му је дао и један сусрет са пријатељима пред полазак у Хаг.
Путник
Треба да кренем, а имам добрих другова Срба, посебно преко агенције за коју смо радили.
Зовем једног од њих, иначе жестоког борца ВРС.
„Поведи твој Романијски корпус, требате ми&qуот;, рекох му.
Не контају што сам их све звао, али дошли, њих пет-шест.
„Знам да ти је буразер погинуо, а ти знаш да је мој Ћамил исто погинуо&qуот;, кажем му.
Никада нисмо питали један другог било шта о томе, још су биле свеже ране.
„Углавном, идем ти сведочити против команданта&qуот;, рекох му.
„Је л' ме зезаш&qуот;, пита он.
„Не, морам да то избацим из себе&qуот;, кажем му и објасним да је она протеза на Маркалама мог Ћамила.
Он ме загрлио и каже - исто бих урадио урадио што и ти.
Јесте ме после мало штипао око тога, па сам му одговорио, али нисам никога увредио.
„Не бих вас безвезе звао, не идем да сведочим против српског народа, нити причати ко је почео рат&qуот;, рекао сам им.
Дигоше се сви, извадили новчанике и дали ми 20, 30, 50 евра, колико је ко имао.
Путнику се увек да нека пара, да му се нађе, такви су обичаји и код нас и код вас, исти је то народ.
Кад сам то испричао овима у Хагу, нису могли да верују.
Јој, знаш колико ми је значило што сам сео са њима.
Замисли да су случајно упалили телевизор и видели ме тамо.
Рекли би „види, Беге, шупка, није нам рекао да ће ићи&qуот;.
У процесу против Станислава Галића, Хашки трибунал закључио је да је „минобацачка граната испаљена са подручја под контролом Сарајевско-романијског корпуса&qуот;.
На доживотну затворску казну, прву максималну која је изречена пред тим судом, Галић је осуђен 30. новембра 2006. године.
Драгомир Милошевић, који је лета 1994. наследио Галића на месту команданта Сарајевско-романијског корпуса, такође је осуђен пред Хашким трибуналом за злочине против човечности, кршење закона и обичаја рата током опсаде Сарајева.
Правоснажном пресудом ослобођен је за други масакр на Маркалама, када је Жалбено веће утврдило да је у време злочина био на лечењу у Београду.
Ипак, и тада је као „непобитна чињеница&qуот; истакнуто да је граната испаљена са положаја ВРС.
Три деценије касније, и даље се могу чути наводи да је за Маркале одговорна Армија БиХ.
„Једина истина Маркала су невине жртве, чије ће убице бити познате кад-тад&qуот;, навео је 2023. Милорад Додик, председник Републике Српске.
„Маркале су злочин за који су два пута лажно оптужени Срби и употребљени као повод за НАТО бомбардовање Републике Српске&qуот;, додао је.
Непосредно после другог масакра на Маркалама, НАТО авиони почели су 1995. низ напада на циљеве под контролом припадника ВРС.
Убрзо је дошло до Дејтонског споразума и краја рата.
На Додикове изјаве тада је реаговала амбасада САД у Босни, истичући да су „чињенице о нападу на Маркале добро утврђене и непроменљиве&qуот;.
- Милорад Додик, од реформатора до антизападног популисте
- Шта све Милорад Додик не може због санкција
- О одликовању и посетама: Шта значе сусрети Додика и Путина
- Додик и независност Републике Српске у 100 и 500 речи
Миоковић, етнички Србин, чије се одељење у полицији током рата бавило крвним и сексуалним деликтима, али и документовањем убистава деловањем снага ВРС, сматра да се теза о подметању „граничи за здравим разумом&qуот; и да му је „испод части причати о томе&qуот;.
„Ми смо те увиђаје радили по свим узусима струке и на основу њих су генерал Милошевић, генерал Галић, Ратко Младић и Радован Караџић пресуђени у Хагу за Сарајево.&qуот;
Суд им је, каже, само потврдио да су добро радили њихов посао.
„Глупо је рећи да у Сарајеву свако сваког зна, али је близу тога, а Маркале су биле место на које су наше жене, сестре, мајке дневно најмање једном ишле.
„Ако је за све крива Армија БиХ, имам три питања: прво, ко је тај који ће наредити да се то уради, да се побију сви ти људи међу којима је реално претпоставити да ће бити неко твој?
„Друго, ко ће то урадити и треће, најважније, чак и да јесте то неко урадио, како да се никада не сазна ништа о томе?&qуот;
Живот после Маркала
У данима после Маркала, можда је „дан-два била тишина&qуот;, каже Миоковић.
Онда се наставила борба за свакодневни живот, додаје.
„Идем градом, сретнем некога кога знам од детињства, а ко ми каже 'знаш ли, болан, да је Смајо, а Смајо је наш из раје, погинуо неки дан?'
„'Ма немој причати, штета', одговорим му, ми се мимоиђемо и наставимо свако својим путем.&qуот;
Смрт је, истиче, била „нешто ту, нешто присутно&qуот;.
- Како је разум победио оружје у босанском селу Баљвине: „Пусти рат, немамо воду у 21. веку“
- Има ли живота после рата: Како сукоб у Украјини ветеранима рата у Југославији враћа ужасе пред очи
- Амир Реко: И херој, и издајица, и непожељан, и кандидат за Нобела
- Како је сниман једини играни филм у опкољеном Сарајеву
Неколико дана после рањавања, Мујарић је послата на лечење у Италију.
Троје малолетне деце је заиста било са њом, као пратња, али муж није - остао је на линији фронта.
Данас добро памти медицинске сестре Вању и Стефанију које су је лечиле, куповале јој цигарете и бринуле се о њој и деци.
„И даље имам контакт са женама које су се старале о нама, чујемо се телефоном, честитам им увек Божић и празнике.&qуот;
Италијански, каже, није волела, али га је временом научила.
Назива га „слатким&qуот; и у гласу јој се осети трачак поноса када га користи.
„Причала сам тамо са новинарима о Сарајеву и свима сам говорила 'нон соно тутти Серби цативи (нису сви Срби лоши)', било је то и у новинама.
„У мене се још тада увукао велики страх који никада није престао, када нешто лупи: када отварају вино, пре него што чеп пукне, увек би рекли 'аттенто, Адвија (пази, Адвија)'.&qуот;
Живот у Италији, ипак, описује као леп.
Деца су јој тамо завршила основну школу и најстарији син је одмах нашао посао.
Никада није волео да учи, каже Адвија кратко, уз благи осмех.
После рата, придружио им се и њен супруг, али њој нешто није дало мира.
Желела је да се врати у Босну, што је и учинила „крајем 1996. или почетком 1997. године&qуот;.
Најстарији син је остао у Италији, где и данас живи и има двоје деце.
„Друго двоје сам несрећно вратила, уништила сам их&qуот;, каже и први пут јој током дугог разговора о рату, опсади Сарајева и Маркалама, крећу сузе.
„Син ми је умро пре две године, у 41. години, срце&qуот;, наставља дрхтавим гласом.
„Ћерка није доброг здравља, на неуропсихијатрији је... Све су то криве Маркале и рат. Све!&qуот;
На тренутак је заћутала.
„Горко сам се покајала што сам се вратила, пролила много суза због тога.
„Уништила сам себе, али ајде себе, него сам и децу... Могли су наставити тамо школу, завршити све, а ја хоћу у Босну, међу наш народ.&qуот;
Мујарић је данас 60 одсто инвалид, а у пензију је отишла у 42. години.
Не због ноге, истиче, него због стреса од Маркала.
„Добила сам дијагнозу трајна промена личности&qуот;, наводи.
Не носи увек штаку, али је нога често боли и има проблема са кичмом, због тога што тежиште увек сваљује на другу ногу, каже.
„Никада више штикле нисам обукла&qуот;, додаје сетно.
Дане махом проводи уз телевизију, гледајући турске серије, али је на менију у последње време углавном једна италијанска - Виола.
Политику и ситуацију у региону прати, али не много.
Комшијама честита Божић, а они њој Бајрам.
Силно се, каже, исплакала у мају 2023, после пуцњаве у Основној школи „Владислав Рибникар&qуот; у Београду, када је 13-годишњи ученик убио деветоро деце и школског чувара.
На Маркале више не иде.
„Само гледам у календар када ће 5. фебруар и када дође, будем скроз друга особа.
„И тако из године у годину... Све кажем 'када ћу боже више на онај свет'.&qуот;
Погледајте видео: Опсада Сарајева - приче малолетних добровољаца
Тензије
Три деценије после Маркала, политичке тензије у БиХ и даље су честе.
Адвија се плаши нових сукоба.
„Живимо у неизвесности, децу сам нажалост изгубила, али страх ме за унуке.
„Не бих могла поново све да прођем. Морала бих да се отрујем и да завршим са свим.&qуот;
Ипак, глас јој заигра на помен унучади.
Има их петоро - двоје у Италији и троје у Сарајеву.
„Јој, највише волим да сам нонна (бака на италијанском)&qуот;, одговара уз осмех и креће у опширну причу о њима.
Амра Кихић се такође плашила Маркала после масакра и неко време није могла тамо да иде.
Ипак, брзо се вратила међу тезге, где је и данас.
„Морам да преживим некако, шта ћу&qуот;, каже.
На питање о животу у Босни, окружена воћем и поврћем каже да „међу народом нема проблема&qуот;, већ да „политичари завађају народ како би задржали столицу&qуот;.
„Доста је времена прошло од како је рат стао и сви смо ми до сада могли боље живети, да се поједини људи нису богатили или, једном речју, крали&qуот;, истиче.
„Да, муслиманка сам, име ми је Амра, ја сам жена, али зашто је битно моје или твоје име, ти си живо биће као и ја, а бог кад нам суди, суди нам свима.
„Земљотрес не бира да ли ће Србина, Хрвата или Муслимана, гинемо сви, а ти овако иди у џамију, иди у цркву, шта ме брига, за своју душу ради шта ти одговара.&qуот;
Исто наводи и Бегић, који истиче да „није одгајан као националиста, нити децу тако васпитава&qуот; и додаје: „Имаш људе и нељуде, то је то.&qуот;
„Родио сам се у овом граду, одрастао у њему, борио се за њега, али сам и сачувао све пријатеље, без обзира на веру.&qуот;
Чује ли се и даље са његовим Романијским корпусом?
„Како да не, па чули смо се пре неколико дана… За Српску нову годину&qуот;, одговара уз осмех.
Погледајте видео: Како је сарајевски хотел Холидеј Ин постао „бастион отпора&qуот;
Пијаца
„Али да пробам прво, да видим да ли у стварно слатке&qуот;, износи старија жена са наочарима њене услове једном од продаваца на Маркалама.
Показала је тачно коју жели.
Он из џепа вади нож и прстима који вире из рукавица сече једну поморанџу.
Она проба и клима главом.
Узела је килограм, тачно одређујући које ће да јој спакује, а које не.
Цена за килограм поморанџи креће се од три до пет конвертибилних марака (од 180 до 300 динара), мандарине и банане су око три, киви око четири, а грожђе око шест.
Цеђени нар је веома популаран, нуде га на неколико тезги.
Ипак, продавци се жале да пијаца слабо ради, поготову зими.
Велики проблем, истичу, праве им околни супермаркети, где „увек има свега&qуот; и где „узимају читаве палете&qуот;, па воће продају по цени по којој они плаћају једну гајбицу.
Али тако је свуда, и у Србији и у Хрватској, кажу.
„Чекај, чекај&qуот;, виче Амра са готово другог краја пијаце.
„Причали смо, а нисам те почастила&qуот;, каже уз широк осмех.
„Ево ти једна јабука, добра је за зубе.&qуот;
Силовања у рату у Босни: „Могли су да нам раде шта хоће, могли су и радили су&qуот;
Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 02.05.2024)
