Филм: Дарио Арђенто, редитељски маестро кошмарних визија најмрачнијих тајни

Руке у црним кожним рукавицама подижу застрашујући нож ка безбрижној жртви.

Очи убице се не виде, јер носи наочаре за сунце у затвореном.

Нож ће ускоро направити право крвопролиће; визија директно из надреалистичке ноћне море.

Овај опојни, висцерални сценарио савршено оцртава свет цењеног италијанског режисера Дарија Арђента и изнова се јавља у многим његовим застрашујућим класицима.

• Пола века „Лептирице”, филма који је 'већи утисак оставио на гледаоце, него на кинематографију'
• Сувише страшни за гледање - шест забрањених хорор филмова
• Правда за Петак тринаести

Започевши дугу и прослављену редитељску каријеру седамдесетих, Арђенто је издигао статус италијанског хорор филма у нове висине, истовремено га довевши пред све већу међународну публику.

Арђенто је посебно популарисао стил и садржај жанра званог „ђало&qуот;: издашну италијанску мешавину криминалистичког трилера и хорор филма, коју често походе серијске убице са рукавицама спремне на најкрвавије насиље.

Носећи елеменат загонетке у причи, Арђентови филмови су истовремено атмосферични, мистериозни и енигматични: Италија никад није деловала толико необично или готски.

Од дебитантског трилера Птица са кристалним перјем (Л'уццелло далле пиуме ди цристалло, 1970), до славног ремек-дела са натприродним елементима Суспирија (Суспириа, 1977) и, најскоријег остварења Иза тамних наочара (Оццхиали нери, 2022), Арђенто је показао да хорор и кримић имају исти потенцијал на великом екрану као већина авангардних или високопарних тема.

Било да се бавио убицама у кожи, завереничким вештицама, видовитим инсектима или језивим луткама, Арђенто је спретно извлачио визуелни потенцијал из сваке врсте ситуације.

У Арђентовим рукама, толико разнородни жанровски архетипови постајали су нешто више од недозвољених узбуђења или мрачних задовољстава - јединствене уметничке визије које је врло мало режисера у овом жанру у међувремену досегло.

У мају је одржана огромна ретроспектива Арђентових дела у Британком филмском институту под насловом Дарио Арђенто: Врата у мрак, када је премијерно приказано седамнаест нових рестаурираних верзија његових класика које је урадио италијански студио Ћинећита.

ББЦ Култура је разговарала је са режисером лично да поразговара о његовој дугој и утицајној каријери.

• О јетри уз вино: Зашто јагањци и даље нису утихнули - три деценије касније
• Шест разлога зашто је „Шесто чуло“ и после 20 година легендаран филм
• Хичкок: Контроверзни живот оца психолошких трилера

ББЦ Култура: Познати сте најпре по вези са „ђало&qуот; филмовима. Како бисте описали „ђало&qуот; и властиту улогу у њему?

Дарио Арђенто: Италијански „ђало&qуот; је смештен негде на пола пута између хорора и трилера. Било је других режисера који су га створили [посебно Марио Бава], али ја сам имао властити стил и доживљај, почев од Птице са кристалним перјем. Просто сам жанру подарио властити печат.

ББЦ Култура: У ранијим интервјуима помињали сте Алфреда Хичкока; некога ко је очигледно извршио огроман утицај и на вас и на „ђало&qуот;. Какав је ваш однос према Хичкоку?

Дарио Арђенто: Страствен сам према Хичкоку. Мислим да је он један од највећих режисера у историји, нарочито по начину приповедања. На пример, у Психу [1960], сценарио уопште није превише свеж. Али начин на који је Хичкок снимио тај филм учинио га је генијалним, заједно са музиком Бернарда Хермана, наравно. Оно што је стварно фантастично је како је успео да сними сваку могућу сцену да буде напета. Постоји невероватан ритам, а то је оно што је било ново. Произвело је изузетне резултате.

ББЦ Култура: Убиство је кључни елемент ваших филмова и жанра „ђало&qуот; уопште. Шта је то у убиству што вас привлачи као тема?

Дарио Арђенто: Не знам шта ме привлачи убиству. Знам само да се трудим да испричам приче око њих на фасцинантан начин. Убиство прати известан степен фасцинације код људи, а ја се трудим да употребим своју машту да бих га истражио и на неки начин учинио атрактивним на великом платну.

ББЦ Култура: Међу толико много ваших филмова рестаурираних за ретроспективу, да ли мислите да само један од њих може најбоље да дочара вашу креативну визију?

Дарио Арђенто: Кад сам био у Њујорку у јуну, тамо је одржана ретроспектива у Линколновом центру. Ћинећита је представила нове рестаурације у Њујорку, Паризу [у Ла Синематик франсез] и сада овде у Лондону. Али у Њујорку је био присутан и професор са Универзитета Колумбија који је дошао и рекао да сам снимио више „ђало&qуот; филмова него што је Џон Форд снимио вестерна! Мислим да то није тачно, али јесам снимио много „ђало&qуот; филмова, тако да не постоји један одређени филм који бих могао да издвојим. Осећам наклоност према свима њима.

Вратимо се на почетке са вашим првенцем Птица са кристалним перјем. Филм је славно играо у биоскопима у Милану неколико година без престанка. Шта мислите зашто је био толико популаран?

Мислим да је то било зато што су први пут у један „ђало&qуот; филм били стављени елементи психологије и психоанализе, а то је било неуобичајено за „ђало&qуот; оног времена. Већина њих није била много слојевита. Подарио сам му психолошку дубину. Вероватно је то разлог зашто је био толико популаран, а и разлог зашто су га други режисери касније толико имитирали.

Био сам под великим утицајем америчких филмова из педесетих и шездесетих у том погледу, нарочито оних које је продуцирао Вал Лутон. Он је продуцирао нискобуџетне филмове. Дистрибутери су их приказивали као Б-филмове или друге филмове на двоструким пројекцијама. Али Лутон је омогућавао режисерима као што су Жак Турније, Марк Робсон и Роберт Вајз да снимају нискобуџетне филмове са невероватним психолошким причама.

Филмску музику за Птицу са кристалним перјем је компоновао славни Енио Мориконе. Познати сте по томе колико полажете на филмску музику, посебно са експерименталном рок групом Гоблин [која је радила музику за Суспирију и бројне друге], као да и сами у учествујете у њеном стварању. По чему се разликује рад са једним композитором и са бендом?

Потпуно је другачији. Мориконе је морао да компонује симфонију за дуге сцене и дуге кадрове да би створио атмосферу. Бенд као што је Гоблин има слободу да полуди, да стварно полуди. Музика коју бенд прави за једну сцену мора да буде експлозивна, тако да је однос према компоновању потпуно другачији.

Са вашим трилером Тајна напуштене куће (Дееп Ред, 1975), у ваше кинематографско дело ушао је наглашенији натприродни елеменат, за разлику од чистијих трилера заснованих на убиствима и „ђалу&qуот;. Да ли раздвајате своје чистије „ђало&qуот; филмове од филмова са натприродним елементима као што су Суспирија и Феномен (Пхеномена, 1985)?

Лично не правим ту разлику јер моја инспирација не потиче из мог ума већ из моје душе. Никад не могу да предвидим који филмови ће имати више натприродних елемената а који ће бити више трилери.

Архитектура је важна у вашим филмовима. Како бирате зграде и локације?

Понекад на уму имам градове који би могли да се уклопе у моје филмове, тако да се возим по њима тражећи зграде. Понекад већ знам које би конкретне зграде добро функционисале. Волим да се возим унаоколо и да тражим праву атмосферу све док довољно не упознам неки град и његове зграде да могу да се одлучим.

Суспирија, прича о вештицама које походе немачку плесну школу, вероватно је ваш најпознатији филм. То је и један од визуелно упечатљивијих филмова икада снимљених. Како сте постигли тај сугестивни низ боја?

То је захтевало дуго проучавање од мене и мог директора фотографије Лучијана Товолија. Желели смо да имамо исте оне боје из раних вестерна снимљених у Техниколору. И зато је колоризација и проналажење колор палете било прво око чега смо се сложили; били смо инспирисани бојама црвених залазака сунца, плавих униформи и томе сличног у тим раним вестернима. Такође смо проучавали боје раних Дизнијевих анимираних филмова као што је Пепељуга (1950). То смо радили да бисмо могли да дочарамо праве боје.

• Да ли је Фелинијев филм 8 ½ толико кул да му у историји нема премца
• „Све у исто време&qуот;: Водич за цитате, ускршња јаја и значења филма
• Преглед малих и великих екрана: Наслови који су обележили 2022. годину

После филмова Суспирија и Пакао (Инферно, 1980), вратили сте се класичној форми „ћало&qуот; филма са трилером Безумље (Тенебрае, 1982). Шта вас је у осамдесетима навело да помислите да је прави тренутак да се вратите жанру?

Времена су дефинитивно била другачија. Атмосфера из осамдесетих ме је навела и да променим колор у својим филмовима. На пример, Безумље је имало истог директора фотографије као и Суспирија, али је потоњи имао јарке, екстравагантне боје и контрасте. За Безумље сам желео црно-белу атмосферу, па смо се усредсредили на беж, сиву, белу, јер је мој утисак био да су осамдесете хладније.

И коначно, са свим тим рестаурираним филмовима који се приказују у склопу ретроспективе, који филм бисте највише волели да људи оду да погледају на великом плану, кад бисте морали да одаберете само један, и зашто?

Тешко је! Али можда Опера (1987). То је експлозија инвенције, много идеја, сензација и осећања на једном месту. Био је то за мене веома тежак посао. Унео сам бројне елементе у Оперу и стварно мислим да је то филм који апсолутно мора да се погледа на великом платну.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 02.18.2024)