BBC vesti na srpskom

Родитељство: ,,Розе за девојчице и фудбал за дечаке" - родне предрасуде обликују наш мозак

Играчке које дајемо деци и својства која им приписујемо, могу да имају трајне последице на њихове животе.

BBC News 10.06.2024

Моја ћерка је опседнута са свим стварима које су ружичасте и намењене девојчицама. Посезала је за ружичастим цветним хаљинама које циљано праве за девојчице још пре него што је напунила две године.

Имала је три године када смо једном приликом видели групу деце како играју фудбал, а ја сам јој рекла како може и да им се придружи једног дана, када још мало порасте.

,,Фудбал није за девојчице&qуот;, одговорила ми је, одлучно. Пажљиво смо јој објаснили да и девојчице, мада нешто мањи број њих, такође играју фудбал. Нисмо могли да је убедимо у то. У сваком случају, она је такође веома живахна и воли да се пентра и скаче, што су атрибути који се обично приписују дечацима.

Њене јасне идеје око тога шта би девојчице и дечаци требало да раде су биле неочекиване и уочљиве помало прерано, али с обзиром на то у коликој мери је дечји свет родно одређен од самог почетка, није било тешко увидети како је до тога дошло.

Почетне поделе можда делују невино, али временом родно обележени светови имају трајни ефекат на то како деца током одрастања разумеју себе и одлуке које доносе - баш као и то како да се понашају у друштву у којем живе.

Родно обележене идеје и касније настављају да утичу и да успостављају друштво које несвесно промовише вредности повезане са токсичном мушкошћу која није добра ни за кога, без обзира на то како се идентификујемо. Па како онда тачно наша опседнутост родним питањима има толико снажан утицај на наш свет?

roze i plavo
Јавиер Хирсцхфелд/Гетти Имагес
Иако многе девојчице играју фудбал - а у последње време имају и све више успеха у професионалном фудбалу - овај спорт се и даље углавном сматра углавном мушким

Сама идеја да су жене интелектуално инфериорне у односу на мушкарце се сматрала чињеницом пре неколико векова. Наука је дуго покушавала да пронађе разлике које потцртавају овакву претпоставку. Временом, бројне студије су раскринкале многе од наводних разлика, али наш свет упорно и даље остаје родно одређен.

Када мало размислите о томе, све то није нимало изненађујуће с обзиром на начин на који смо изложени социјализацији као деца. Родитељи и старатељи не желе да дечаке и девојчице третирају различито, али докази показују да управо то раде.

Све почиње још пре рођења када мајке на различит начин описују бебине покрете у случају да знају да ће беба бити мушког пола. Мушке бебе се најчешће описују као ,,живахније&qуот; и ,,снажније&qуот;, али такве разлике не постоје када мајке не знају пол детета унапред.

Од када је постало могуће да уз помоћ скенера идентификујемо биолошки пол, једно од првих питања будућих родитеља је да ли ће добити дечака или девојчицу. Пре тога су облик и величина стомака били коришћени за одређивање пола, без обзира што није постојао никакав доказ да тај метод функционише.

Нешто су суптилније различите речи које користимо при опису дечака и девојчица, чак и када се описује њихово идентично понашање. А када у све то убацимо и родно дефинисане играчке, онда само појачавамо разлике у особинама и хобијима који су већ приписани мушком или женском полу.

Начин на који се деца играју је изузетно важан део развоја. Тако деца у почетку развијају своје вештине и занимања. Коцке за играње подстичу инетересовање за грађењем, док лутке могу да подстакну бригу и разумевање других. Разноврсност искустава која стичемо игром је очигледно важна.

,,Када један тип коцки које подстичу градњу усмеримо ка само једној половини популације, онда то значи да ће та половина популације развити одређене вештине или тип интересовања&qуот;, каже Кристија Браун, професорка психологије на Универзитету Кентаки.

Такође, деца су као мали детективи који одређују којој категорији ће припадати на основу константног учења од оних који их окружују. Чим схвате у коју групу се боље уклапају, они природно почињу да гравитирају ка категоријама које су им биле намењиване од самог рођења.

Због тога се девојчице већ од друге године живота окрећу ружичастој боји, док је дечаци избегавају. Из прве руке сам сведочила сцени у којој је моја двогодишња ћерка тврдоглаво одбијала да носи било шта што јој је личило на дечачки избор, без обзира на моје узалудне покушаје да јој не наметнем родно дефинисану одећу.

roze i plavo
Јавиер Хирсцхфелд/Гетти Имагес
Иако се дечацима обично не дају лутке да се играју са њима, и они могу да уживају у ношењу лутака баш као и девојчице

Због свега тога није изненађење да предшколска деца тако рано науче да се идентификују са својим полом, нарочито уколико родитељи и пријатељи имају обичај да деци дају играчке које се повезују са њиховим полом. Када деца схвате ком ,,родном племену&qуот; припадају, она постају и отворенија за родне ознаке, објашњава Корделија Фајн, психолошкиња на Универзитету у Мелбурну.

Ово потом утиче и на њихово понашање. Тако, на пример, сама презентација нове играчке може да промени заинтересованост детета према њој. Тако су девојчице, рецимо, заинтересованије за типично мушке играчке уколико су оне ружичасте боје.

И ово има своје последице. Уколико само девојчицама, а не и дечацима, дајемо лутке или комплете за шминкање, онда их тако припремамо да се саме идентификују са сличним интересовањима. Дечаке по том принципу припремамо да много активније буду заинтересовани за аутомобилчиће и играчке у облику разних алата.

Али дечаци, сасвим је извесно, такође уживају да се играју са луткама и дечијим колицима, али то нису ствари које им обично купујемо. Мој син љуљушка лутку бебе баш као што је то радила и његова сестра и воли да их гура у дечјим колицима.

,,Дечаци су у својим првим годинама живота такође брижни и саосећајни, осим што их ми веома рано научимо да су то ,,женске вештине&qуот;, па их због тога кажњавамо&qуот;, каже Браун.

Уколико су дечаци од најранијих дана обесхрабривани да се играју са играчкама које се повезују са девојчицама, онда они вероватно неће развити неке вештине које ће им можда затребати касније у животу.

Ако их њихови вршњаци одвраћају од играња са луткама, а у исто време гледају своју мајку како углавном сама води бригу о детету, шта нам то говори о томе ко би требало да се брине о деци? И тако улазимо у област ,,биолошког есенцијализма&qуот; у којем урођену основу приписујемо понашању за које постоји, ако мало дубље уронимо у ту тему, велика вероватноћа да ће бити научено.

Једно су играчке, али особине су такође својствене родној стереотипизацији. Родитељи дечака често говоре како су они живахнији и како воле грубље игре, док су девојчице нежније и покорније. Докази наводе на другачије закључке.

Студије у ствари показују да наша очекивања утичу на то како видимо и себе и друге. Родитељи родно неутрална љутита лица приписују дечацима, док су срећна и тужна лица етикетирана као женска. Мајке најчешће истичу физичка својства њихових синова и за њих постављају много узбудљивије циљеве него за девојчице.

Оне такође прецењују, на пример, способност за пузањем и истичу дечаке као предводнике, без обзира што међу њима не постоји никаква физичка разлика. Тако да људи сопственим убеђењима такође утичу на децу и тако оснажују сличне стереотипе.

Језик такође игра моћну улогу у овоме - девојчице наводно раније почињу да причају - што је мали, али и препознатљиви ефекат који такође може да буде резултат тога што мајке више причају својим женским бебама него мушким.

Девојчицама такође више причају о емоцијама. Другим речима, ми несвесно поручујемо девојчицама да верују да су причљивије и емотивније, док су дечаци агресивнији и физички окретнији.

Браун објашњава да је очигледно због чега се овако погрешно схватање наставља и касније у животу. Ми занемарујемо понашање које није у складу са стереотипним очекивањима. ,,Константно превиђамо ситуације у којим дечаци мирно седе и читају књиге или оне у којим девојчице бучно тутње кроз кућу&qуот;, каже она. ,,Наш мозак као да занемарује и прескаче преко оних информација које нису стереотипске&qуот;.

Родитељи такође имају обичај да својим ћеркама купују и играчке и одећу који су намењени дечацима, често у покушају да буду родно неутрални, али не и обрнуто. Овакво поступање даје интересантан увид у то на који начин се односимо према родним питањима.

Мушкарци су одувек били процењивани као доминантан и моћан пол, што обично води ка мање-више отвореном одвраћању од играња са женским стварима. Фајн објашњава да ту уочавамо ,,манифестације родне хијерархије - дечаци наизглед почињу да реагују на ,,стигму&qуот; женскости чак и у најртанијем детињству&qуот;.

Ово нам открива разлог због којег су родитељима прихватљивије девојчице у мушкој одећи него дечаци у женској. Или зашто је у мом случају одрастање као мушкараче изазивало позитивне коментаре - никада нисам волела лутке, већ сам се углавном пентрала по дрвећу.

Супротне ствари доживљавају дечаци који се облаче и понашају као девојчице. Женско облачење или истицање женских особина умањују статус мушкарца - а они који се на тај начин истичу чак и зарађују мање.

Научници који се баве овим питањима се слажу да су приоритети у великој мери условљени друштвеним околностима, али и даље остаје неслагање по питању да ли је родно понашање урођено или не. Тако, на пример, постоје докази да девојчице које су биле изложене вишим нивоима андрогена у материци, више привлаче играчке које се типично категоризују као дечачке. Чак и у овом случају Фајн истиче да је могуће да околина утиче на њихове преференције. Ове девојчице не показују ни израженију просторну интелигенцију - вештину за које се најчешће каже да је уочљивија код мушкараца.

Знамо и да су бебе изузетно осетљиве на друштвене сигнале који их окружују и да су у стању да рано почну да уочавају разлике. Без обзира на то како се ове преференције развијају, родитељи и вршњаци ће наставити да условљавају и очекују одређено понашање и тако стварају родно обележен свет са забрињавајућим последицама.

Тако на пример, када девојчице по први пут улазе у предшколску установу, у математици не постоји родна разлика, али касније почиње да се појављује када се у процес укључе њихов учитељ и њихово сопствено уверење. Ово је нарочито проблематично јер су овакви, наново спроведени стереотипи, ,,у раскораку са савременим родним и егалитарним принципима да наш пол не треба да одређује наша интересовања или будућност&qуот;, каже Фајн.

Када се одређене играчке маркетиншки намењују дечацима, то може да утиче на мозак да оснажује везе које су део, рецимо, просторне интелигенције.

И заиста, када је једна група девојчица играла игру тетрис пуна три месеца, област мозга која је у вези са визуелним процесуирањем је постала већа него код оних девојчица које нису играле ову игрицу. Када се девојчицама и дечацима понуди другачија врста занимације, промене у мозгу могу да следе тај пример.

Као што неуронаучница и списатељица Ђина Рипон за Универзитета Астон објашњава, чињеница да живимо у родно одређеном свету ствара и родно дефинисан мозак.

Тако се ствара култура дечака који се осећају условљеним да исказују типично мушке особине - или би у супротном могли да буду изопштени од својих вршњака. Уколико се фокусирамо на различитости, то такође значи и да, као што каже Рипон, почињемо да прихватамо митове да су дечаци бољи у схватању науке, а да су девојчице брижније.

Ово се наставља и у свету одраслих људи. Жене показују да потцењују сопствене способности у решавање математичких задатака, док мушкарци прецењују своје способности. Жене ће такође лошије проћи на тестовима уколико им се каже да њихов пол обично постиже лошије резултате. И наравно, овакве ствари у великој мери утичу на њихов избор школе, факултета и каријере.

Још више забрињава идеја да је начин на који се неке мушке особине рано наглашавају, а затим и условљавају, повезан са мушким сексуалним насиљем према женама. Тако на пример знамо да појединци који чине дела сексуалног насиља показују тенденцију да показују висок ниво ,,агресивне мушкости&qуот;, каже психолошкиња Меган Мас са државног универзитета у Мичигену.

Постоје веровања да су мушкарци по природи насилни и да им је потребно сексуално задовољење, а да су жене по природи покорне.

Студије показују и да су девојчице које се у већој мери идентификују са принцезама, забринутије за свој изглед и да ће вероватније бити склоније самообјективизацији - да ће о себи мислити као о сексуалном објекту&qуот;, каже Мас.

Девојчице код којих су забележени највиши нивои ,,сексуално родних стереотипа&qуот; такође бележе и умањене вредности особина повезаних са интелигенцијом. Студија је открила и то да и девојчице и дечаци у раним фазма развоја привлачност виде као нешто што ,,није компатибилно са интелигенцијом и компетенцијом&qуот;.

Браун и њене колеге су у једном раду из 2020. године расправљали о томе да ли су сексуални напади мушкараца према женама толико уобичајени управо због вредности које усађујемо деци.

Њихова социјализација долази из комбинације коју чине родитељи, школа, медији и вршњаци. ,,Сексуална објективизација код девојчица почиње заиста прерано&qуот;, каже Браун.

Један од разлога због којих овакве родно условљене идеје и самодовољност и даље постоје, делом долази од тога да се и даље појављују гласови о урођеним можданим разликама између мушкараца и жена. Било како било, највећи број студија које се ослањају на скенирање мозга не успевају да пронађу било какве родне разлике у резултатима оваквих тестирања.

Или можда студије које показују другачије резултате још увек нису објављене. Ово је познато и као проблем ,,складиштења у фијокама&qуот; - када се не пронађу никакви резултати, они се једноставно и не помињу или даље истражују.

А код оних истраживања која и показују неке мале разлике, тешко је заиста знати какву улогу у томе имају култура која нас окружује или стереотипска очекивања. Одрасли мозгови не могу да се уредно класификују као мушки или женски мозгови.

Једно истраживање које се бавило можданим снимцима преко 1.400 испитаника, неуронаучница Дафна Џоел описује као ,,велико преклапање у расподели сиве и беле мождане масе и међусобних веза код мушкараца и жена&qуот;. Или, све у свему, много смо сличнији него што смо другачији.

Једно истраживање је чак показало да су се жене понашале подједнако агресивно као и мушкарци када им је било објашњено да њихов пол неће бити откривен током играња видео игрице, али су биле много мање насилне када им је било речено да особа која спроводи експеримент зна да ли се ради о мушкарцу или жени.

То је последица тога да жене теже да буду сматране за мање агресивне и саосећајније.

Када узмемо у обзир физиолошке реакције на ситуације које би могле да призову емпатију, жене и мушкарци имају идентичну реакцију, али ради се о томе да су жене од најранијег узраста биле део друштва које их је усмеравало да се понашају у складу са наизглед женским емоцијама.

Ово значи да уколико желимо неке битне промене, људи морају прво да разумеју сопствене предрасуде и да буду свесни ситуација у којим се њихова предубеђења не уклапају у понашање које примећују. Чак и најмање разлике између очекивања од девојчица у односу на дечаке, временом могу да се повећају.

roze i plavo
Јавиер Хирсцхфелд/Гетти Имагес
Постоје докази који показују да мајке више причају са својим ћеркама него синовима, што унапређује развој говора

Због тога је важно запамтити због чега су људи условљени да мисле да су дечаци живахнији и да не забораве да ово није тачно. Моја ћерка је сасвим сигурно подједнако бучна као и њен брат - ако не и више - док он и даље воли да се прави да кува. Иако ово можда и нису најрепрезентативнији примери, они се такође не уклапају у нашу идеју о томе шта дечаци и девојчице воле.

И мени би било једноставније да истичем склоност мог сина ка пентрању на све и свашта и на склоност моје ћерке према ружичастој боји, превиђајући при томе бројне тренутке у којим се она играла са аутомобилчићима, а он са луткама.

Када наша деца неминовно почну да указују на родне разлике, ми можемо да помогнемо тако што ћемо ревидирати стереотипе другим примерима, као што је објашњавање девојчицама да могу и фудбал да играју, а дечацима да и они могу да имају дугу косу.

Такође можемо да их охрабримо и најразличитијим играчкама без обзира на њихов пол и на то коме су те играчке биле намењене. Потребно је да осмислимо што више могућности за игру да би ,,они могли да их искусе упркос све већој лавини родно одређених игара&qуот;, каже Мас.

Уколико не успемо да схватимо да смо од самог рођења много сличнији него што смо различити и да се и према деци односимо у складу са тим, наш свет ће наставити да буде родно предодређен. Ове навике није лако променити, али можда можемо два пута да размислимо пре него што неком дечаку кажемо колико је храбар, а девојчици колико је мила или савршена.


Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 06.10.2024)

BBC News

Повезане вести »

Кључне речи

Друштво, најновије вести »