Какав је живот у затворима у Србији

Затвори су огледало друштва у ком се налазе.

Да то важи и у Србији показао је пионирски пројекат Присон лифе (Затворски живот) тима стручњака Института за криминолошка истраживања.

„Одраз свих промена у друштву види се кроз затворску популацију“, каже Милена Милићевић, руководитељка пројекта.

Под слоганом „Време је за повратак поверења” дефектолози, специјални педагози, психолози и социолози три године су испитивали услове живота осуђеника, како би добили мерљиве податке и дали предлоге како да се ствари поправе.

Поставља се питање да ли уопште постоји рехабилитација у Србији, ако се зна да је проценат повратника високих 60-70 одсто.

• Живот после затвора у Србији: „Као да имам жиг на челу“
• „Тијанин закон“ и увођење доживотне робије: Може ли тежак случај да направи добар закон
• Корона вирус у Србији и затвори: Како изгледа имунизација у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици

Током 2023. спровели су анкету са око 650 правоснажно осуђених из пет највећих затвора у Србији - у Сремској Митровици, Пожаревцу - Забели и женском затвору, Нишу и Београду.

Испитаници су као највеће проблеме навели финансије, мањак прилика за смислене слободне активности, дисциплину и безбедност - да знају која су правила и да важе за све, као и изостанак подршке менталном здрављу.

Смета им и сусрет са понекад неразумљивом администрацијом.

Све исто као и људима на слободи.

„Друштво у малом”, каже Оливера Павићевић, социолошкиња из тима.

Како је стварно унутра?

Већ на самом улазу, кад прођу бетонска дворишта унутар високих зидина, осуђеници виде мањкавости система.

Првих месец дана на пријемном одељењу васпитачи за сваког осуђеника помоћу упитника утврђују факторе ризичног понашања, његове капацитете, као и потребе.

Важно је да се утврди да ли осуђени представља опасност за себе и друге, да ли је склон бекству, хоће ли се вратити у криминал по изласку и на основу тога стручњаци предлажу третман сваком од њих и разврстају их по одељењима.

Требало би сваких пола године да се утврди да ли је појединац напредовао, да ли је потребно да се нешто мења у програму, али за то најчешће нема ни времена, ни стручњака.

Уместо са васпитним групама 8-15 људи, на једног васпитача у Србији дође 100 до 150 осуђеника, каже Љепосава Илијић, дефектолошкиња.

„Васпитачи су затрпани попуњавањем упитника, бирократијом и немају времена да се посвете људима“, каже она.

Док су ово заједнички проблеми, затвори се физички доста разликују - по ходницима, мирисима и звуцима.

Једни су бљештаво бели са неонским осветљењем, други испуњени ормарићима са личним стварима, пожутели од дувана, са масном фарбом до пола зида и обичним светлом.

У некима се чују разне врсте музике, од попа на радију Каролина до народњака, а другима одјекују довикивања и разговори осуђеника, описује ми Милићевић.

Некад до телефонских говорница у ходнику стижу тешки, устајали мириси из кухиње, док се на канапима прикаченим за прозоре суши веш.

Услови живота у затвору су, занимљиво, најповољније оцењени, односно осуђеници су се најмање жалили на смештај и храну, иако су неке зграде из 19. века.

Последњих година радило се на обнови и проширивању капацитета.

Зграда Казнено-поправног завода Београд је отворена 2011. и она је међу најмодернијим.

И за осуђенице у КПЗ у Пожаревцу, где је једини женски затвор, изграђена је потпуно нова зграда.

Човечност важнија од смештаја

Иако су затвори преоптерећени, осуђеницима је то мањи проблем ако се према њима опходе са поштовањем и ако постоји „правична и доследна дициплина“.

Високо вреднују кад се тачно знају правила и да нема привилегованих, показала је анкета.

Лошије су оценили општу затворску климу и „оно невидљиво што се осећа унутра“ тамо где су чешће повреде дисциплине и безбедности.

Унутар затворских зидина, иначе, постоји јасно утврђен кућни ред када се устаје, једе, иде у шетњу или су слободне активности.

Спорт и уметност иза решетака

Како ће се користити слободно време зависи од појединаца, али и услова затвора.

У некима постоје импровизоване теретане или справе на отвореном, игра се понекад и фудбал, што осуђеницима значи.

Поједини заводи организују такмичења беседништва, постоје библиотеке, шаховске табле, а понегде и столови за стони тенис.

Недавно су осуђеници Казнено-поправног завода у Београду (Падинској скели) освојили треће, а штићеници Васпитно-поправног дома у Крушевцу четврто место на Светском првенству у шаху за људе лишене слободе са 116 екипа из 51 државе.

Многи цртају и сликају, што се види и на фотографијама живота из затвора које су радили Ана Батрићевић и Никола Дрндаревић, истраживачи овог пројекта.

„Ако уђете у ЦЗ (Централни затвор) пред Нову годину, прво видите јелку и иза гомилу пехара за разне спортске активности и уметничка такмичења.

„Људи то не очекују од осуђеника“, каже Дрндаревић.

Разбијање митова

Једна од идеја пројекта Присон лифе је да се људима на слободи приближи прави живот осуђеника и разбију митови.

Затвори нису само место где су серијске убице, силоватељи или насилници, постоје отворена, полуотворена и затворена одељења и различитог су степена обезбеђења.

У отворена иду мање ризични осуђеници, од којих се очекује да се успешно врате у друштву по изласку.

Унутар зидина нису увек туче, побуне и бекства, као на филмовима, много чешће је тај живот обележен изолацијом, рутином и досадом.

Већина осуђеника нису крволоци, али их не треба ни романтизовати, што се некад дешава кроз ријалити програме или популарну културу, каже Милићевић.

Зависници

До пре неколико година кривична дела у вези са дрогама - за поседовање, производњу или продају - била на 5. или 6. месту по заступљености, а данас су на „високом 2. месту“.

На првом су имовинска дела - крађе и разбојништва, кажу стручњаци.

„Пооштрене су казне, иде се ка популизму, а истовремено је запањујућа прихваћеност дроге у општој популацији.

„Поставља се питање и да ли процесуирамо праве преступнике или скрећемо пажњу на одређене људе, па за грам марихуане неко добије три године затвора“, каже Павићевић.

Према подацима Управе за извршење кривичних санкција регистровано је више од 5.100 зависника од опојних дрога, што је око половине затвореника.

Али то су само они који су признали да су зависници или постоје непосредни докази за то, а претпоставља се да је прави број много већи.

Не постоји обавезан третман лечења зависности осуђеника, већ је добровољно.

„Већина то не жели, а то доводи до других проблема, јер зависник нађе начин да кријумчари дрогу и у затвор, некад и увлачењем чланова породице“, додаје Љепосава Илијић.

Ментално здравље

Нико се не бави менталним здрављем људи у затворима, каже Никола Дрндаревић, психолог и истраживач.

„То је место где се окупља највећи број људи са антисоцијалним поремећајима личности - и са њима је врло тешко радити.

„Како не постоји никакав системски приступ, кад се томе додају болести зависности, добија се зачарани круг”, објашњава Дрндаревић.

У оквиру медицинске помоћи, осуђеници могу да имају преглед психијатра, али је психолога веома мало.

У Сремској Митровици, највећем Казнено-поправном заводу у Србији, само је један психолог, те некада стражари буду подршка и нека врста терапеута.

Образовање у затворима је сведено на минимум и замењено је брзим курсевима и обукама за занимања која могу да донесу зараду, али и бодове док су унутра, наводе стручњаци.

„Не бавимо се узроцима и не решавамо проблеме, него само управљамо и дисциплинујемо.

„Казна се више своди на чување и склањање од друштва“, каже дефектолошкиња.

Кад изађу напоље, суочавају се са стигмом друштва, тешко налазе посао, што их неретко враћа у зачарани круг криминала и назад у затвор.

Повратници

Враћају се у „добро познату средину“, а поједини аутори сматрају да је за многе осуђенике затвор „учионица“ за нове криминалне вештине.

Да би се то прекинуло, потребно је да се укључи шира заједница, налази су стручњака.

Држава би могла послодавцима да обезбеди неку врсту подстицаја да их запосле, али уз надзор тих људи, посебно ако су на условном отпусту, што би им пружило и сигурност.

Пример добре праксе је невладина организација „После кише” која окупља бивше затворенике, подстиче их да се врате у друштво и нађу посао.

Неки од осуђеника који су током пандемије короне шили маске и носили боце са кисеоником, после неколико година су добили посао у здравственом систему.

Истраживање је показало да се у казнено-поправном систему одустало од поправке и да се све своди на казну.

Зато апелују да је потребно вратити хуманост и веру у човека да може да се врати у друштво по изласку.

„Овако се губе идеје рехабилитације и ресоцијализације, а јача одмазда, уз пооштравање закона“, закључује Илијић.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму , Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

Читајте више

• Доживотна робија: Популизам и мешање у судску власт
• Доносе ли измене Кривичног законика правду за жртве силовања у Србији

(ББЦ Невс, 10.21.2024)