Кад порастем бићу Теофил
Цензоловка 07.02.2025 | Марко Видојковић
Нико од нас неће порасти довољно да би достигао људску и професионалну величину Теофила Панчића, који се прекјуче, после дугог здравственог мучења преметнуо у легенду. Први пут откако пишем текстове посвећене пријатељима који су умрли, јавила ми се мисао да Теофилу треба што пре дати трг, улицу, споменик и школу у сваком насељеном месту, јер наша сећања на њега нису довољна. Он мора остати овековечен и после нашег нестанка, као најбољи у најгорим временима.
Теофил Панчић био је мој херој, још откако сам као студент Правног гулио табане по протестима. Тада сам себи рекао ако икада будеш јавна личност, Теофил показује како се то ради. Када је мој херој, 2001, написао похвалну рецензију мог првог романа, расплакао сам се од среће. Упознаћу га три године касније, када је говорио на првој промоцији „Канџи“. Теофил је говорио и када ми је додељено „Кочићево перо“, 2005, гостовао је у ДЛЗ и „400 степени“, говорио на
