Кинески експерт: Реинкарнацију живих Буда никада не одређују реинкарнирани појединци
Реинкарнацију живих Буда никада не одређују реинкарнирани појединци, оценио је у ауторском тексту Ли Деченг, заменик генералног директора и истраживач у Кинеском центру за тибетологију, преноси Синхуа.
У последње време Далај-камара и међународне антикинеске снаге удружили су се да гласно расправљају о реинкарнацији живих Буда тибетанског будизма, тврдећи да је то унутрашње верско питање које треба да одлучују сами реинкарнирани појединци.
Историјске чињенице, како истиче аутор, показују да реинкарнација живих Буда тибетанског будизма, укључујући потрагу за следећим далај-ламом и његово потврђивање никада није следила такав преседан.
Реинкарнација живих Буда није само унутрашње верско питање, нити је искључиво јединствена предодређена веза на коју се позива 14. Далај-лама. Уместо тога, она одражава национални суверенитет, владину власт, верска начела и осећања лаичких следбеника, указује аутор.
Реинкарнацију Далај-лама никада не одређују реинкарнирани појединци
Реинкарнацију живих Буда тибетанског будизма никада нису одређивали сами реинкарнирани појединци. Ово правило посебно важи за линију реинкарнације Далај-лама. Утврђени систем линије реинкарнације Далај-лама започео је са трећим Далај-ламом, Сонам Гјацом, док су верске заједнице постхумно признале првог и другог Далај -ламу.
Записи, попут биографије трећег Далај-ламе Сонам Гјаца, бележе његово рођење у близини Ласе (данашњи округ Доилунгдећен у Ласи) 1543. године и накнадно уочавање повољних знакова који су довели до његовог идентификовања као кандидата за реинкарнацију. Године 1544. ученици покојног Гендун Гјаца из манастира Дрепунг посетили су Сонам Гјаца. Они су потврдили реинкарнацију кроз тестове попут тражења од детета да препозна статуету Буде и бројаницу које су припадале Гендун Гјацу.
Касније, након година истраге коју су спровели угледни верски монаси и уз одобрење вође локалне владе Пхагмодрупа у Шицангу у то време, одржана је формална церемонија устоличења 1547. године за Сонам Гјаца у манастиру Дрепунг, где је признат као Живи Буда Дрепунга.
Деси (главни министар) владе Пхагмодрупа председавао је церемонијом и издао званичне прогласе.
Ове чињенице јасно показују да је Живи Буда из Дрепунга био идентификован и признат кроз заједничке верске ритуале и процедуре које су спровели угледни монаси из манастира Гелуг секте тибетанског будизма у Ласи, уз одобрење локалне владе Шицанга.
Године 1578. Сонам Гјацо је добио почасну титулу Далај Лама Ваџрадхара, Свевидећа Светост од Алтан Кана, вође монголског Туметског племена, којем је династија Минг претходно доделила титулу принца Шуњи. Ово је био први пут да је Живи Буда из Дрепунга назван Далај-ламом.
Четврти Далај-лама, Јонтен Гјацо, био је праунук Алтан Кана. Уз подршку монголског Туметског племена, делегација из три велика манастира Ласе отпутовала је 1592. године у Унутрашњу Монголију како би истражила његов идентитет. Након добијања одобрења од Десија Пхагмодрупе и краља Нампар Јеве из Тсанга, његова церемонија устоличења одржана је у манастиру Рајћен 1603. године. Пети Далај-лЛама, Нгаванг Лобсанг Гјацо, изабран је од стране монашке групе Гелуг секте у манастиру Рајћен 1622. године, међу тројицом кандидата за реинкарнацију, путем процедуре извлачења жреба, и одобрен за устоличење од стране локалне владе Шицанга.
Ова процедура за признање петог Далај-ламе имала је значајан утицај на каснији систем извлачења жреба из златне урне, који је спровела влада династије Ћинг (1644–1911).
У историји Шицанга постојало је раздобље када су три различита појединца била сматрана шестим Далај-ламом, што је одражавало сложене и испреплетене сукобе у Шицангу у то време. На захтев монашке групе Гелуг секте и локалне владе Шицанга, централна влада династије Ћинг је сукцесивно признала Цангјанг Гјаца, Јеше Гјаца и Келсанг Гјаца као шестог Далај-ламу. Келсанг Гјацо је преминуо 1757. године. Године 1762, уз одобрење владе династије Ћинг, његова реинкарнација Џампел Гјацо је устоличен у Потала палати.
Тек 1780. године, када је шести Панчен отпутовао у Ченгде да честита рођендан цару Ћианлонгу и
известио га о том питању, цар је прихватио апел Панчена и других тибетанских будистичких вођа да
званично признају Џампела Гјаца као осмог Далај-ламу. Године 1781, када је цар Ћианлонг формално
доделио титулу осмог Далај-ламе, истовремено је потврдио Келсанга Гјаца као седмог Далај-ламу и
Цангјанга Гјаца као шестог. Ово је представљало директно разјашњење и уређивање линије реинкарнације
Далај-лама из перспективе централне владе, наглашавајући ауторитет централне владе у управљању
питањем реинкарнације Далај-ламе.
Да би се спречило да појединци врше самовољу и осигурала светост и чистоћа процеса реинкарнације, 1793. године уведен је систем извлачења жреба из златне урне. Од тада, идентификација реинкарнација како Далај-ламе, тако и Панчен Ерденија, вршила се или извлачењем жреба из златне урне или посебним изузецима које је додељивала централна влада.
Историјски гледано, 9, 13. и 14. Далај-лЛама су били изузети од процеса извлачења жреба из златне урне посебним одобрењем централне владе, док су 10, 11. и 12. Далај лама признавани кроз церемонију извлачења из златне урне.
Сви поменути Далај-ламе формално су одобрени од стране централне владе. Ове историјске чињенице у потпуности показују да су реинкарнације узастопних Далај-лама увек тражене и идентификоване кроз верске процедуре монашке заједнице Гелуг секте, уз одобрење владе. Никада није постојао случај да је одлука донета искључиво од стране реинкарнираног појединца.
Реинкарнација живих Буда прати строге историјске конвенције и правила — није предмет личне одлуке
Систем реинкарнације живих Буда развијао се више од 700 година, формирајући свеобухватан скуп верских
ритуала, историјских конвенција и релевантних начела која строго поштују све секте тибетанског будизма.
Међу њима, начела и правила која се односе на реинкарнацију морају бити озбиљно схваћена, истиче
аутор.
Реинкарнација живих Буда мора се придржавати принципа државног надзора Формирање система реинкарнације живих Буда нераскидиво је повезано са подршком централне владе.
Као такав, кључни аспект система је да коначни ауторитет за одобравање реинкарнираног наследника припада влади. Са становишта националног суверенитета и државне власти, централна влада спроводи систем одобравања и додељивања за реинкарнације утицајних живих Буда. Ово одражава државни суверенитет над подручјима попут Шицанга и ауторитативну улогу државе у признавању реинкарнација. Утеловљује принцип да је држава изнад религије, да политичка власт има приоритет над верском, и да су следбеници вере пре свега грађани. Такође одражава принцип да религије опстају уз подршку државе.
Историјски, систем реинкарнације живих Буда успостављен је и развијан управо кроз додељивање титула и одобрење централне владе. Реинкарнација живих Буда, нарочито оних значајног утицаја, одувек је била укључена у оквир државне управе.
Године 1334, цар Шун из династије Јуен (1271–1368) доделио је титулу Јуантонг Џуфа Сингконг Буда Кармапа (Буда који савршено разуме празнину природе свих појава) Рангјунг Дорђе – првом живом
Буди у тибетанском будизму који је званично признат – који је касније потврђен као Трећи Кармапа.
Рангјунг Дорђе је такође добио царски едикт, печат државног учитеља и друге почасти. Овом доделом његова легитимна позиција реинкарнираног живог Буде формално је призната од стране централне владе династије Јуен, а титула Кармапа је званично одобрена за употребу и сукцесију.
Царско признање је такође трансформисало реинкарнацију живих Буда из спонтаног народног обичаја у систем са легитимношћу, постављајући темељ за институционални развој система реинкарнације живих Буда.
Титула система реинкарнације Далај-ламе такође је додељена и потврђена од стране централне владе.
Након што је Сонам Гјацо устоличен у манастиру Дрепунг 1547. године, влада династије Минг је 1579.
послала изасланике у Ксингхај да му доделе титулу "Хугуо Хонгђиао Чанси (државни заштитник, учитељ
дарске зен школе)", заједно са печатом, едиктом и монашким огртачем. Ово је потврдило и признало
легитимност његовог статуса реинкарнираног живог Буде и система реинкарнације од стране централне
владе.
Године 1653, пети Далај-лама, Нгаванг Лобсанг Гјацо, позван је у Пекинг да се састане са царем Шунђи из династије Ћинг. Влада династије Ћинг доделила му је титулу "Далај-лама, надзорник будистичке вере на Земљи под Великим Добронамерним Самосталним Будом Западног Раја", и уручила златни сертификат и златни печат. Тако је Далај-лама званично постао ексклузивна титула овог система реинкарнације, а његов статус у верској сфери Шицанга формално је признат од стране централне владе. Од тада је постало уобичајено да сваки следећи Далај-лама буде званично потврђен од стране централне владе након реинкарнације.
Историјски, реинкарнација живих Буда, нарочито оних великог утицаја, подложна је одобрењу и надзор државе, наводи се у тексту Успостављање система реинкарнације Далај-ламе није била одлука било које појединачне особе, већ одобрење локалних власти. Кроз историју, сваки следећи Далај-лама је био признат, одобрен и устоличен уз сагласност и локалних и централних власти.
Реинкарнација живих Буда мора следити принцип управљања у складу са законом. Управљање верским питањима у складу са законом је универзална пракса која се поштује кроз историју и широм света. Управљање реинкарнацијом живих Буда у складу са законом представља важан аспект кинеске администрације верских послова.
Управљање верским пословима у складу са законом обухвата питања која се тичу државних и јавних интереса; то не представља мешање у унутрашње верске ствари. Када је успостављен систем реинкарнације живих Буда, он је ушао у оквир правног управљања. Током династија Јуен и Минг, систем централне владе за додељивање титула великим живим Будама утеловљавао је дух и принципе владавине права.
Влада династије Ћинг донела је Царски одобрени уредбу за боље управљање Тибетом (Уредба од 29 чланова), на основу које је осми Далај-лама издао проглас за Годину водене биволице. Обе су садржале детаљне одредбе за спровођење система извлачења жреба из златне урне. Националистичка влада, тадашње централне власти Кине, донела је скуп прописа о реинкарнацији лама, на основу којих су завршени процеси реинкарнације и признавања 13. и 14. Далај-ламе. Године 2007, кинеска влада је издала Мере за управљање реинкарнацијом живих Буда у тибетанском будизму, које јасно прописују да реинкарнације живих Буда различитог нивоа утицаја морају бити одобрене од стране различитих државних органа.
Управљање реинкарнацијом живих Буда у складу са законом представља конкретно остварење универзалног духа владавине права. Сакјамуни је подсећао своје следбенике да строго поштују законе краља, и прави будистички следбеници никада не би смели да игноришу државне законе нити да сматрају да се налазе изван законодавства.
Стога, личне жеље морају бити подређене државном закону, а реинкарнација живих Буда не сме да заобилази државне законе под изговором верских послова или личних жеља реинкарнираног.
Реинкарнација живих Буда мора се придржавати принципа потврде путем дарме Будизам је одувек заступао следити дарму, а не појединце, што значи да се унутрашња будистичка питања морају решавати у складу са будистичким принципима, а не личним жељама — и реинкарнација живих Буда није изузетак, уакзује аутор. Према тибетанским будистичким погледима и пракси божанске пресуде праве реинкарнације, потврда истинског идентитета реинкарнације не зависи од личних жеља реинкарнираног појединца нити од других, већ следи верске ритуале и историјске конвенције, применом принципа доктриналног одређивања.
Тибетански будизам сматра да се Живи Буда реинкарнира на свет да би одржавао дарму, испунио Бодхисатвин завет и донео спасење. Зато се приликом потврђивања реинкарнације извлачење жреба из златне урне пред Будом и ослањање на Будине саосећајне благослове и просветљену одлуку сматрају најсветијим, најузвишенијим и најправеднијим методом. Методе попут извлачења из златне урне утеловљују доктрину Будина одлука кроз дарму.
Оне не могу бити подложне манипулацији појединаца, а нарочито не могу бити одлучене личном вољом реинкарнираног. Као што каже пословица, право злато се не плаши ватре.
Реинкарнација живих Буда мора се придржавати принципа поштовања осећања лаичких следбеника
Из перспективе лаичких следбеника, тибетански будизам сматра да се Буде појављују у овом свету из саосећања, никада не напуштајући жива бића, и да се враћају снагом својих завета. У реинкарнацији живих Буда, жива бића која они не напуштају нису нејасан или широк појам, већ конкретно посвећени следбеници — верска заједница.
Завети се односе на тежње ка просветљењу, практиковању пута Бодисатве и спашавању живих бића. Током процеса реинкарнације, циљ ових завета су управо верници тибетанског будизма. Тако се реинкарнација живог Буде дешава као одговор на потребе верника.
Већина тибетанских будистичких следбеника живи у Кини, посебно у регионима где се практикује тибетански будизам. Стога, у пракси, реинкарнирајуће Живе Буде не напуштају своје следбенике нити земљу која их је хранила, и могу се реинкарнирати само унутар Кине, а не на местима где тибетански будизам традиционално није присутан.
Дакле, истиче аутор, одлуке о томе да ли ће се неко реинкарнирати и где, морају поштовати осећања и жеље лаичких следбеника, и не могу бити донете искључиво од стране реинкарнираног појединца. Управо из поштовања према осећањима верника, Мере за управљање реинкарнацијом живих Буда тибетанског будизма прописују да је захтев већине локалних верника и управљачких организација манастира за реинкарнацијом основни услов за реинкарнацију.
Укратко, никада у историји тибетанског будизма, укључујући реинкарнације узастопних Далај-лама, није постојао преседан да реинкарнирани појединац сам доноси одлуку о том питању. Од успостављања система реинкарнације живих Буда, он је доследно следио и поштовао принципе и традиције државног надзора, управљања у складу са законом, потврде кроз доктринално одређивање и поштовања осећања верника. Једноставно не постоји основа да реинкарнирани појединац сам одлучује о томе, а сваки покушај политизације реинкарнације живих Буда на крају ће бити безуспешан, закључује аутор.
(Бета, 03.07.2025)
