Тишина између игала

На један тихи удах и издах, на ритам који се враћа кроз цев, као да ме апарат подсећа да још постојим. Не знам да ли то могу назвати животом, али то јесте — постојање. Својеврсна молитва у покрету, тиха, упорна, без речи. Прошао сам кроз све: и бол, и одбијања, и хладне погледе који су ме избрисали пре него што су ме упознали. Прошао сам кроз собе пуне апарата и кроз празне собе без људи. Прошао сам кроз тишине које трају дуже од ноћи. А опет, нисам нестао. И то