Arhiva » Vesti » Politika 13.01.2018

Selo na „sedam Dunava”

Bački Monoštor je poznat po vrednim majstorima i – prirodnom rezervatu

Politika subota, 13. januar 2018.  |  Slavica Stuparušić

Hladno jutro, a mi se uputili u Bački Monoštor, staro vojvođansko selo petnaestak kilometara udaljeno od Sombora. Pravac u kovačku radionicu kod Adama Bešlina. Založio je vatru. Ne da bi se ogrejao već da gvožđe kuje. On je samo jedan od zanatlija koje čuvaju tradiciju ručne izrade raznih stvari od prirodnih materijala u ovom „selu na sedam Dunava”, kako se još naziva naselje koje je praktično na ostrvu, okruženo Dunavom i kanalima, tako da se do njega može doći samo preko mosta.

Bački Monoštor krasi autentično kulturno nasleđe koje se ogleda u mnoštvu izvornih običaja, folkloru, jeziku, tradicionalnim narodnim nošnjama, hrani i muzici. Raznovrsna zanatska umeća deo su te kulturne baštine koju je u turističku ponudu sela vešto „uplela” Zdenka Matić iz Udruženja građana „Podunav”. Kako i ne bi, kad je baš ovde jedina registrovana zanatska radnja za izradu drvenih čamaca u Srbiji, kao i klomparska. Pčelarsko domaćinstvo Periškić, etno-kuće (paorska, ribarska i romska)... Specijalni rezervat prirode „Gornje Podunavlje” već je druga priča, ali na istom terenu.

Krenuli smo od kovača Adama Bešlina. Istina, nismo se ogrejali, ali smo, gledajući kako Adam vešto majstoriše oko točkova zaprežnih kola na kojima je menjao metalne obruče, brzo zaboravili na hladnoću.

Kažu da kovačke poslove može da obavlja zdrav i snažan čovek u dobroj fizičkoj kondiciji, baš kao što je Adam, iako gazi 84. godinu života. U penziji je već dve decenije, računa da bi mogao do 90. da kuje, a posle će da vidi.

– U Sombor sam otišao na zanat 1951, sa 13 godina. Radio sam u toj radionici sve do 1965, a onda u Monoštoru otvorio svoju radnju – priča Adam dok vatrom i čekićem „kroti” gvožđe. Nekada se, kaže, užareno gvožđe kovalo ručno sa dva čekića kojima se naizmenično udaralo. Sad Adam ima mašinu koju je sam osmislio.

– Imao sam i dva radnika, to su mi bili učenici, u penziji su. Kada su oni završili zanat više nisam mogao da uzmem učenika, nego je morala škola. Posle tih mojih učenika niko više nije završio za kovača. Doduše, danas imamo dva-tri velika poljoprivrednika koja su pouzimali svu zemlju, a pre je paora bilo pola sela, pa je bilo i posla za kovača, od pravljenja drljača, do potkivanja konja. Imam dva sina, Stipan je trgovac, a drugi, Adam, radio je u gvožđari u Somboru. Kad je zatvorena, preuzeo je moju radnju. Jedini smo u celoj okolini. Meni dolaze iz Apatina, Sombora, Bezdana... – kaže kovač, zadovoljan što čekić i dalje odzvanja. Prave otac i sin Bešlin i kapije od kovanog gvožđa. Kako kažu, u selu je polovina njihovih ruku delo.

Marta Četalinac je poznata po lutkama, za koje šije šokačku nošnju. I muška i ženska prave se od belog platna ukrašenog šljokicama, izvezenih na rubovima bluza, košulja i gaća (muške pantalone). Na razne načine se dovija da dođe do ručno tkanih materijala, baš kao i do starih lutki koje preoblači.

Šokci su po prirodi veseli. Tako je i njihova narodna nošnja (rubina) bogata i različita od sela do sela, priča nam lutkarka koja se za ovo neobično zanimanje opredelila pre desetak godina. Prva lutka sa monoštorskom nošnjom bila je za ćerku Anicu, onda za unuke. Obukla je nekoliko njih i za prodaju na „Bodrog festu”. Ima ih koje su preletele okean na putu do svojih vlasnika u Americi.

Mnogobrojni detalji i tehnike izrade šokačke nošnje i vrste veza zahtevaju posebnu pažnju i veštinu. Da bi se opremila jedna lutka potrebno je mesec dana.

Marija Kolar jedina je tkalja u selu. Za razboj je prvo sela njena kćerka, koja je tražila šta bi radila čekajući posao na birou. Tkane krpare, torbe, šalovi, zavese... traženi su, ali ne toliko da bi se od toga moglo živeti. Ćerka je trbuhom za kruhom otišla za Kanadu, tako da je Marija preuzela čunak i u svom sobičku, u koji je samo razboj stao, provodi sate prebirajući po nitima.

Kada neko poželi da se zasladi – pravac „medna” kuća porodice Periškić, koja se pčelarstvom bavi skoro sedam decenija. Počeo je Ivan Periškić, još 1946. godine, a sada sa košnicama pčela na kamionu Srbijom krstari treća generacija iz ove porodice. Ivan se sa suprugom Marijom odvojio od oca 1972. godine, svako je pčelario za sebe, ali su pčele na ispašu selili zajedno. Sele ih i dalje, sada sa sinom Ivanom i snajom Anicom. Anica je tekstilni tehničar, ali se sasvim posvetila pčelarstvu s obzirom na to da imaju oko sto košnica sa pčelama.

– Nekada se sav med otkupljivao. Danas je potrebna i veština trgovanja. Ne prodajemo na veliko, jer se manje plaća, a duže čeka na naplatu. Doduše, ovo iziskuje dodatni trud da se sve lepo upakuje. Osim meda imamo i medenjake, sapune sa propolisom, med u kombinaciji sa koprivom za cirkulaciju, za prostatu sa semenom bundeve, rakiju, kreme, kapi... – navodi Anica.


Objavljeno na sajtu politika.rs »


Uvek ažurne informacije, zapratite naš Twitter nalog  

Ključne reči

Dunav

©2018 Netmark d.o.o.