Arhiva » Vesti » Vreme 13.01.2018

Uvodnik u prvom broju Vremena

Povodom smrti Zorana Jeličića, jednog od osnivača i prvog glavnog urednika "Vremena"

Vreme subota, 13. januar 2018.  |  zoran jeličić

Povodom smrti Zorana Jeličića, jednog od osnivača i prvog glavnog urednika "Vremena"

Ovoj redakciji ne pada ni na kraj pameti da sebi pripisuje nekakvu pionirsku ulogu... "Vreme" jeste privatna novina, zapravo izdaje je preduzeće osnovano privatnim kapitalom, ali se u tom pogledu samo uključuje u već postojeći svet od oko 35.000 privatnih firmi u Jugoslaviji. To još nije lavina, ali ni samo inicijalna grudva. S druge strane, novinari "Vremena" nisu usamljenici u jugoslovenskom novinarstvu. Da je drugačije – i da nema dovoljno Čitalaca koji veruju u sopstvenu moć rasuđivanja i zaključivanja, a od novinara očekuju prvenstveno vesti i činjenice – onda li zaista pravljenje "Vremena" bilo uzaludan posao. U tom slučaju bi i mnogo toga drugog, i važnijeg, bilo bespredmetno.

Šta, dakle, hoće "Vreme"? Čini se da primer ovog teksta nudi najjasnije objašnjenje. Tekst ima izgled redakcijskog uvodnika. Nalazi se na mestu koje je uobičajeno rezervisano za izlaganje glavnog stava, za srž uređivačke politike lista. Ako kažemo da će takva rubrika nestati sa svojim nastankom, zapravo da se "Vreme" nije moglo pojaviti bez osnovnih informacija o sebi, onda smo rekli da se odričemo nagovaranja čitalaca da događaje nedelje tumače isto onako kako ih tumači Redakcija.

Želimo da "Vreme" bude nedeljni list, pisan uređen i oblikovan po ugledu na standardne svetske nedeljnike ove vrste. Stoga ćemo se držati opomene koja je stajala iznad glave jednog uglednog urednika: "Fakta su svetinja a komentari slobodni".

Dakle, nećemo da navijamo za bilo koga ili za bilo šta, osim za istinu, odnosno za vrh dostignutih vrednosti u novinarskom zanatu i društvu uopšte. Izvan toga, "Vreme" nema ni trajnih saveznika niti stalnih protivnika. Hoćemo da otkrivamo novosti, da o njima pišemo i da ih analiziramo onoliko koliko je to dovoljno čitaocu da bi samostalno i pouzdano mogao da se opredeljuje. Hoćemo da budemo novinari.

Stožer oko kojeg je nastalo "Vreme" nije politička ideja ili koncept. "Vreme" je plod saglasnosti da na jugoslovenskom tržištu štampe najviše nedostaje objektivna novina. Time nije izrečen vrednosni sud drugačijim listovima, bilo da su otvoreno ili prikriveno stranački. Jednostavno, valja pozdraviti vreme u kojem je moglo da nastane "Vreme", i ne treba smetnuti s uma da, kao i u politici, umerenost nije moguća bez istovremenog postojanja ekstrema. Čitaoci, odnosno birači, slobodno odlučuju kojem će se carstvu privoleti. "Vreme" im samo povećava mogućnost izbora.

Kada sve te redakcijske proklamacije uporedite s prvim brojem lista "Vreme" neće vam hiti teško da ustanovite kako poklapanje nameravanog i stvarnog nije "u dlaku". Negde je ta odstupajuća vlas debljine konopca, negde manje. Razloga ima mnogo, ali ne i opravdanja.

Zbog toga ih ne navodimo, osim jednog. Naime, desilo se nešto neočekivano. U redakciji i oko nje okupili su se novinari čije se profesionalno iskustvo, u većem broju slučajeva, meri decenijama. Reč je o ljudima iz mnogobrojnih jugoslovenskih redakcija i novinarskih škola, o novinarima koji su povremeno ili stalno izveštavali iz najvažnijih svetskih centara i, najzad, o profesionalcima koji već mesecima definišu i doteruju projekt lista "Vreme" onako kako je ukratko opisan. Pa ipak: prvi broj je prvi broj.

Izvesno je da bi prvi broj lista bio osetno drugačiji da u njegovom pripremanju redakcija nije uživala ogromnu pomoć, kako u profesionalnim krugovima tako i izvan njih. Samo redakcija zna koliko su porođajne muke olakšane interesovanjem da li će i kada krenuti „Vreme".

Evo, „Vreme" je krenulo, a jedan stariji Beograđanin verovatno nikada neće saznati koliko nam je značilo to što je pre desetak dana na kiosku tražio naš list. Jer, i pored dugih priprema, krize nastaju u poslednjim trenucima. Naravno, "Vreme" bi se pojavilo i bez takvih signala, ali je s njima bilo mnogo, mnogo lakše. Redakciji sada ostaje da iz nedelje u nedelju ne izneverava ta očekivanja i da ih prevazilazi, koliko god joj to dozvole znanje i radna energija. Prve potvrde, odnosno ocene, stići će s pismima čitalaca.

Još jednom: uradićemo sve što možemo i umemo da bismo se priključili svetskoj porodici nedeljnika poput Tajma, Špigla, Njusvika, Ekonomista i drugih. U toj nameri nismo bez korena, sopstvenih. Početkom ovog veka, tačnije 1901. godine. Grgur Milovanović, profesor Pravnog fakulteta Velike škole u Beogradu, u svojoj knjizi "O slobodnoj štampi uopšte" ovako definiše ulogu slobodne štampe: "Ma sa koje tačke posmatranja polazili i ma kako se ne slagali o snazi dobroga dejstva slobodne štampe, opet se mora priznati, da ovo četvoro sačinjava zadatak slobodne štampe: da bdi, pazi, saznaje, pronalazi i na javnost iznosi verno sve pojave – da poučava, obaveštava, upućuje i dobra stvara – da vaspitava – i da ukorava i kazni."

Svakako ima mesta razgovoru o shvatanju sveta, pa i štampe u takvom svetu, pre dva svetska rata, ali i danas krajnje aktuelno zvuči, bez ostatka, sledeće uputstvo gospodina i profesora Milovanovića: "Štampa ne sme laž ili neistinu kao istinu, porok kao vrlinu, zabludu kao pravo stanje stvari predstavljati bilo po neznanju bilo iz računa, jer je onda ona ne nauka i sredstvo, kojim se pravo stanje stvari ili dijagnoza saznaje, nego otrov kojim se život ili zdravlje zajednice razorava."

Napisano, valja još jednom reći, prve godine ovoga veka u Beogradu, povodom srpskog zakona o štampi i njegovog poređenja sa zakonodavstvima u evropskim državama.


Objavljeno na sajtu vreme.com »


Uvek ažurne informacije, zapratite naš Twitter nalog  

Ključne reči

Jugoslavija

©2018 Netmark d.o.o.