Нећу мислити сад о томе јер... Идем на годишњи
Недељник 29.07.2018 | Пише: Бранко Росић
Неко чудно осећање влада тих првих сати годишњег одмора јер мислиш да се никада нећеш вратити и да ћеш заувек остати на годишњем одмору све док не иструнеш на плажи или те удари инфаркт испред неке барокне грађевине којој не знаш име, а препоручују је туристички водичи и лик са рецепције
Налазим се на двоцифреном броју сати од тренутка у којем ћу ставити кофер на ону покретну траку на аеродромском одељку за чекирање. Она, та аеродромска службеница ће ме питати "Имате ли ручни пртљаг?". Имаћу ручни пртљаг, она ће имати онај супер смех. Ја ћу се питати откуд њој смех јер не путује? Али смех је обавезан у опису њеног радног места. Биће тих путних ритуала и пре њеног смеха. Гледање кроз прозор аутомобила свих предела који
