Vesti » Peščanik 16.10.2018

Brazilsko proleće

Peščanik utorak, 16. oktobar 2018.  |  Adriana Zaharijević

Znate li šta se ovih dana događa u Brazilu, a nema veze sa sambom i fudbalom? U nedelju 8. oktobra, istoga dana kada su se odigravali kod nas daleko više praćeni izbori u Bosni i Hercegovini, u ovoj ogromnoj zemlji održani su predsednički i izbori za senat i guvernere. Neko će se zapitati zašto bi uopšte trebalo da nas zanima Brazil, posebno posle neslavnog poraza od brazilske reprezentacije na skorašnjem SP? Odgovor je prost: peta zemlja na svetu po veličini, a šesta po broju stanovnika, na korak je od toga da izabere predsednika koji se u ideološki različitim medijima označava – kao fašista.

Priča o ovim izborima je poznata i sa ove strane Atlantika. Zakasneli udar ekonomske krize zahvatio je najveću južnoameričku državu dramatično snažno, recesija je dosegla najviši nivo u istoriji, stranka koja je dugo bila na vlasti, Radnička partija, balansirala je između levih obećanja i neoliberalne realnosti, a po impeachmentu prve žene na mestu predsednika, Dilme Rusef (što se nekad naziva i „parlamentarnim državnim udarom“), usledila je vladavina političke opcije koja je imala najmanju podršku građana. Početkom ove godine, izbori nisu delovali kao rešenje koje će Brazil izvući iz ralja dubokih strukturnih problema. Činilo se da na delu imamo uobičajenu, takoreći evropsku dilemu. Put ka neoliberalnim „reformama“ je jedini put, pitanje je samo da li će ići uz zatezanja na blago levičarski način, ili će teći glatko, za šta se već pripremio desni centar.

A onda se pojavio Žair Bolsonaro. Ili ne baš pojavio, jer je u politici već 27 godina. Bivši kapetan, koji je tokom političke karijere menjao partije, trenutno istupa ispred Socijalno-liberalne stranke, koja je od januara 2018. raskrstila i s liberalizmom i sa socijalnim u svom imenu. U poslednje vreme sve ga češće nazivaju tropskim Trampom i to poređenje svakako donekle stoji: odsustvo šarma i političkog takta, pozivanje na zdrav razum i izgovaranje političkih bezobrazluka, kao i obećanje da će Brazil ponovo učiniti velikim zbilja su jake poveznice. Ima i u Evropi onih dostojnih poređenja, a na um padaju Orban, Erdogan i Marin le Pen, koja je doduše kritikovala Bolsonara kao odveć „ekstremnog“ ekstremnog desničara. Poređenja koja dolaze iz samog Brazila još su ozbiljnija: Bolsonarov otvoreni i dugogodišnji flert sa diktaturom priziva u sećanje nikada dovršeno suočavanje s vlastitom diktatorskom prošlošću, pa Tramp nekako deluje blago i krotko iz perspektive onih koji se sećaju Pinočea i Kastela Branka. Takođe, ako u severnoj Americi i Evropi postoje različiti institucionalni gelenderi koji onemogućavaju urušavanje demokratije – čemu smo i sami učeni u našoj pačjoj školi nekoliko decenija unazad – u „mladim i slabim“ demokratijama nad tim gelenderima uvek vreba neka gvozdena pesnica koja obećava red, bezbednost i stabilnost. U brazilskom kontekstu ona će uz to biti i veoma mačo, toliko da se i Marin le Pen oseti kao žena.

A strast Žaira Bolsonara prema diktaturi nije nova. Pre skoro 20 godina on izgovara: „Glasanje neće promeniti ništa u ovoj zemlji! Ništa! Stvari će se promeniti, nažalost, tek kada ovde krene građanski rat i kada se uradi ono što nije uradila diktatura. Kada se poubija nekih 30.000 ljudi, počev od FHC (tadašnji predsednik Brazila, Fernando Enrike Kardozo). Sasvim je u redu ako strada i neko nevin“. Jedina reč kojoj danas u ovom iskazu nema mesta je nažalost. Do 28. oktobra kada će se održati drugi krug izbora, doslovno se sprečava građanski rat koji se dnevno odigrava na brazilskim ulicama i na društvenim mrežama. Nasilje i otvorene pretnje političkim protivnicima, „izdajnicima“ ili onima koji naprosto deluju sumnjivo i nedovoljno „brazilski“ iz dana u dan raste.

Mnogo se pisalo o tome kakvo je mišljenje potencijalnog predsednika o ženama, LGBT + osobama, predstavnicima brojnih domorodačkih zajednica, crnim ljudima, najsiromašnjim slojevima društva u ogromnim brazilskim favelama. Evo samo nekoliko naznaka: „Ne bih mogao da volim gej sina. Više bih voleo da umre u saobraćajnoj nesreći nego da se pojavi s nekim momkom s brkovima“; „Ona nije moj tip, nikada je ne bih silovao. Nisam silovatelj, ali da jesam, nju ne bih silovao jer nije zaslužila“; „Rastužuje me stanje preduzetničkog sveta u Brazilu, jer je nesreća biti direktor u našoj zemlji s toliko zakona o radu“; „Svetsko đubre (imigranti) dolazi u Brazil, kao da nemamo dovoljno svojih problema“; „Budući da smo hrišćanska zemlja, Bog je iznad svega. Sekularna država nema takvu istoriju. Naša država je hrišćanska i manjina koja je protiv nje može da ode. Napravimo zemlju za većinu! Manjina mora da se klanja većini!“; „Policajac koji ne ubije nije policajac“; „Ako postanem predsednik, izaći ću iz UN-a. Ta ustanova ne služi ničemu. To je komunistička organizacija“; „Sveti Pavle kaže ’prodaj ogrtač i kupi mač’. To stoji u Bibliji… U to doba nije bilo vatrenog oružja, a da jeste on bi sigurno govorio o mitraljezu ili puški“; „Kada dođemo na vlast neće biti ovog ljudskopravaškog politikanstva. Ti banditi će umreti, jer im vlada neće davati sredstva“; „Pucaćemo u sve koji podržavaju Radničku partiju u Akri (federalna država)“; i za kraj, dan pred izbore: „Staćemo na put svim aktivizmima u Brazilu“.

Moguće je da sve ovo samo zvuči predramatično. I zaista, može li ustavni i institucionalni poredak zaista biti doveden u pitanje, ili napredak postignut u poslednjih nekoliko decenija, ovde ili ma gde u svetu? Nažalost, ova rečenica zvuči samo ironično. U trenutku kada je 49 miliona ljudi svoj glas tako brzo, lako i bespovratno podarilo osobi koja poziva na mučenje, ubijanje, sterilizaciju, proterivanje i svojoj političkoj protivnici poručuje da je ne bi ni silovao – više nije reč o tome šta će ili neće učiniti Žair Bolsonaro. Reč je o tome kako se populistička retorika poput požara širi među svim društvenim slojevima, uprkos tome što ne dele iste interese. Reč je o tome kako su osvojene slobode krhke i kako je regresija sasvim moguća. Reč je o tome da ovo nije priča koja je iz ovog ili onog razloga ekskluzivna za tužne trope. Ko god da pobedi za dve nedelje, građanski rat koji je Bolsonaro proglasio validnom političkom opcijom biće teško anulirati.

Svakome ko veruje u jednakost i slobodu, a ne u izlicitirani progres i napredak (ordem e progresso), ova borba mora biti važna. Jer kako je davnih dana pevao Martin Nimeler: „Als sie mich holten, gab es keinen mehr, der protestieren konnte / Kada su uhapsili mene, nije bilo više nikoga ko bi se pobunio.“

Peščanik.net, 16.10.2018.

Facebook

Twitter

Google+

Reddit

Tumblr

StumbleUpon

Linkedin

email


Objavljeno na sajtu pescanik.net »


Uvek ažurne informacije, zapratite naš Twitter nalog  

©2018 Netmark d.o.o.