Љубомир Живков: Ајцад
РТВ 20.10.2018 | РТВ
ФАРКАЖДИН - Нико није Вуку Караџићу терао инат више од школе, у којој смо први пут баш и чули за Вука - речи које смо изговарали у једном даху, не ми, него поколења и поколења пре нас, морале су у писменом задатку да се држе на прописном одстојању: идеш наутрине да се сиграш, надзире те баба која нешто плеви челобаште, послеподне идеш Натамиш, једна реч је за нас била упоље, изакуће, нико није у целој мојој пионирској каријери никога ошамарио, тај и тај ме ударио прекочију, то јесте било подложно и
Код ових речи, испоставиће се незаконито слепљених, било је згодно што ништа ниси имао са падежима, остајале су увек исте, а неке попут речи „плац“ нисам ни чуо саме до можда десете моје године, постојало је једино наплац, при чему простор између цркве, Моцове кафане, поште, биоскопа, дућана и школе није ни имао никакво име, док не би дошла недеља увече, Врбица, Мала Госпојина или Социјалистичка слава: тек кад се зна да ће тамо стићи живаљ
