Председник није крив…
Инсајдер 21.02.2019
У часу када ступам међу чланове лекарске професије свечано обећавам да ћу свој живот ставити у службу хуманости. Према својим учитељима сачуваћу дужну захвалност и поштовање. Свој позив ћу обављати савесно и достојанствено. Највећа брига ће ми бити здравље мог болесника. Поштоваћу тајне онога ко ми се повери. Одржаваћу свим својим силама част и племените традиције лекарског звања. Моје колеге ће бити браћа. У вршењу дужности према болеснику неће на мене утицати никакви обзири, вера, националност,
Тако или томе слично су се још од 4. века пре нове ере, лекари заклињали боговима и чашћу, обавезујући се да ће им брига о болесницима бити изнад свега. Скоро 2.500 година касније ова заклетва је у Србији постала релативна – лекари, барем неки, се о пацијентима брину у мери у којој не угрожавају жеље политичара. Јер све и да председник пожели да, у време када су због епидемије грипа забрањене посете, обиђе одељење на коме леже тешко болесни
