Македонци словенског порекла - невидљива мањина у Грчкој
Грчка стално пориче постојање македонске мањине, а питање је да ли ће се нешто променити након усвајања споразума између две државе.
Када је потврдила споразум са Македонијом о новом називу те државе (Република Северна Македонија), Грчка је посредно признала постојање македонског језика и националности.
А опет, она деценијама одбија да призна постојање властите македонске мањине, пише Марија Маргаронис. Да ли ће се сада нешто променити?
Господин Фокас (92) стоји прав као стрела, у смеђим кожним чизмама и сакоу боје крема, тек овлаш се ослања на штап од ебоновине и слоноваче који је једног века из Румуније донео његов деда. Фокасови ум и сећања бритки су попут његовог стила облачења.
Пензионисани адвокат, Фокас беспрекорно говори грчки са карактеристичним акцентом: матерњи језик му је македонски, словенски језик сродан бугарском који се у овом делу Балкана говори вековима.
У модерној кући његовог сина у селу у северној Грчкој, води ме кроз болну историју грчког непризнавања ове мањине.
Одмах на почетку разговора, Фокас је напоменуо да је истовремено пореклом Македонац и грчки патриота.
Он има добар разлог да истакне своју лојалност - готово цео век Македонци у Грчкој били су мете сумње, а повремено и прогона, иако су скоро сви негирали њихово постојање.
Већина нерадо говори странцима о свом идентитету. И за себе и за друге они су просто познати као „локалци&qуот; (допии), који говоре „локални&qуот; (допиа) језик.
Потпуно су изостављени из уџбеника историје, нема их у попису још од 1951. године (када су само повремено бележени и називани просто „грађанима који говоре словенски&qуот;), а једва да се помињу и у јавности.
Већина Грка ни не зна да они постоје.
То брисање био је један од разлога за дугогодишњи спор Грчке са бившом југословенском републиком која се сада званично зове Република Северна Македонија.
Спор је коначно разрешен гласањем у грчком парламенту којим је потврђен (већином од само седам гласова) споразум постигнут у јуну прошле године између премијера двеју земаља.
Кад је грчки премијер Алексис Ципрас током скупштинске расправа поменуо постојање „Словеномакедонаца&qуот; у Грчкој - у време Другог светског рата - прекршио је дугогодишњи табу.
Употреба имена „Македонија&qуот; када се ради о суседној држави имплицитно признаје да су Македонци народ за себе и отвара врата тешким питањима и историји ове мањине у Грчкој.
У време када је рођен Фокас, северни грчки регион Македоније био је тек недавно припојен грчкој држави.
Све до 1913. године он је био део Отоманског царства, а Грчка, Бугарска и Србија додворавале су се њеним словенским становницима како би да положиле право на ту територију.
Препознатљив македонско-словенски идентитет настао је крајем 19. и почетком 20. века, делом као реакција на те супротстављене силе. Као што је Фокасов стриц имао обичај да каже, његова породица није „ни српска, ни грчка, ни бугарска, већ православно македонска&qуот;.
На крају су се Македонци словенског порекла нашли подељени између три нове државе. У Грчкој су неки од њих протерани; над онима који су остали извршен је притисак да буду асимиловани.
Сва села и градови са негрчким именима добили су нова, која је крајем двадесетих бирао одбор учењака, иако готово читав век касније неки локалци и даље користе стара имена.
Те 1936. године, када је Фокас имао само девет година, грчки диктатор Јоанис Метаксас (поштовалац Мусолинија) забранио је македонски језик и присилио оне који га говоре да имена промене у грчка.
Фокас се сећа како су полицајци прислушкивали ожалошћене на сахранама и ћулили уши под прозорима како би ухватили некога ко прича или пева на забрањеном језику. Уследиле су кривичне пријаве, претње и батинања.
Жене - које често нису говориле грчки - прекривале би уста шаловима да би пригушиле говор, али је Фокасова мајка ипак била ухапшена и кажњена новчано са 250 драхми, што је тада била велика сума.
„Они који су говорили словенски пропатили су много под Метаксасом&qуот;, каже он. „Двадесет људи из овог села, главе великих породица, прогнано је на острво Хиос. Мој свекар је био један од њих.&qуот;
Мучили су их присиљавајући их да пију машинско уље, које је снажан лаксатив.
Кад су Немачка, Италија и Бугарска 1941. године окупирале Грчку, неки од оних који су говорили словенски дочекали су Бугаре као потенцијалне ослободиоце од Метаксасовог тиранског режима.
Ипак, многи су се убрзо прикључили покрету отпора, који је предводила Комунистичка партија (она је у то време подржавала македонску мањину) и наставили да се бори са комунистима у грађанском рату који је уследио после окупације Сила осовине.
(Бугарска је припојила источни део грчке Македоније између 1941. и 1944. године, починивши бројне злочине; многи Грци их и дан-данас погрешно приписују Македонцима, које идентификују као Бугаре.)
Кад су комунисти коначно поражени, уследиле су бруталне одмазде према сваком ко је био повезан са отпором или левицом.
„Македонци су платили више од било кога другог за грађански рат&qуот;, каже Фокас. „Осморо људи из овог села завршило је пред преким судом и стрељано је, још осморо из суседног села, 23 из оног преко пута. Убили су деду и унука, који је имао само 18 година.&qуот;
Фокас је тада студирао у Солуну - али је и он ухапшен и провео је три године у затвору на острву Макронисосу.
Разлог није било неко кривично дело већ чињеница да је његова мајка помогла зету да побегне кроз стаклени кров кафане у којем је био затворен.
Већина робијаша на Макронисосу били су грчки левичари и присиљени да потпишу изјаве о покајању због наводне комунистичке прошлости.
Они који су одбили били су присиљавани да пузе испод бодљикаве жице или су их чувари тукли дебелим штаповима од бамбуса.
„Радили су им језиве ствари&qуот;, каже Фокас.
„Али ми не смемо да причамо о њима. Они су увреда за грчку цивилизацију. То блати узорно име Грчке.&qуот;
Десетине хиљада бораца Демократске армије, од којих је око пола говорила словенски, побегли су у земље Источног блока током и после грађанског рата.
Комунисти су преко границе превели око 20.000 деце, да би их заштитили или искористили као резервне трупе за неку будућу контраофанзиву.
Многи цивили словенског порекла отишли су из безбедносних разлога и на север. Читава села остала су напуштена, попут старог насеља Кристалопиги (Смрдеш на македонском) код границе са Албанијом, где је само велелепна црква Светог Ђорђа остала као сведочанство о месту која некад бројала више од 1.500 душа.
И тако је 1982. године, више од 30 година по завршетку сукоба, социјалистичка влада Грчке издала декрет којим се дозвољава повратак избеглицама из грађанског рата - али само онима „грчке националности&qуот;.
Етничким Македонцима из Грчке капије властите земље остале су затворене, а родна села и земља недоступни. Породице које је раздвојио рат никада се поново нису ујединиле.
Фокасов свекар и зет умрли су у Скопљу.
Али, истиче он, тај декрет прећутно је признао да у Грчкој постоје етнички Македонци, иако држава никад званично није признала њихово постојање: „Те ратне избеглице су за собом оставиле децу, унуке, очеве, мајке. Шта су они били. ако не Македонци?&qуот;
Немогуће је израчунати тачан број Грка словенског порекла или потомака етничких Македонаца у Грчкој.
Историчар Леонидас Ембирицос процењује да у грчкој регији Македонији и даље живи њих више од 100.000, иако би се само 10.000 до 20.000 њих отворено декларисало као припадници ове мањине - многи други међу њима су поносни грчки националисти.
Македонски језик већ деценијама није званично забрањен у Грчкој, али је страх и даље присутан.
Средовечни човек ког сам срела у селу близу дела Преспанског језера зараслог у трску, где је у јуну прошле године први пут потписан споразум између Грчке и Северне Македоније, објаснио је да се овај страх генерацијама преноси с колена на колено.
„Моји родитељи нису говорили овим језиком код куће у случају да га ја случајно не покупим и проговорим у јавности. Да би ме заштитили. Више се ни не сећамо зашто се плашимо&qуот;, рекао је он.
Овај језик полако изумире. Године тлачења довеле су до тога да се македонски говори иза затворених врата, а асимилација је само довршила посао.
А опет, разговор или певање на македонском и даље могу да буду узрок за узнемиравање.
Фокасов син је музичар. Он нам свира сабласне звуке на македонској фрули док његов мали син гледа са стране.
Он и његови пријатељи некада су организовали међународни музички фестивал на главном тргу у селу, са бендовима који су долазили чак из Бразила, Мексика и Русије.
„Након наступа бендова, организовали би журку на којој смо свирали македонске песме. Ниједна није била националистичка нити сепаратистичка - никад то не бисмо допустили. Али 2008. године, управо кад смо очекивали да стигну страни музичари, локална власт је одједном забранила да одржимо фестивал на тргу, иако други људи - исти они који су нас забранили - и даље тамо одржавају друге догађаје.&qуот;
Став Грчке
- Грчка влада званично признаје само једну мањину - муслимане из Тракије
- Током историје, Грчка је Словене из грчке Македоније сматрала лингвистичком групом пре него националношћу, називајући их славофоним Грцима или двојезичним Грцима - споразум о имену Северна Македонија подразумева да Скопље промени устав како би се избацило помињање „мањине&qуот; у Грчкој
- У документу објављеном раних 90-тих каже се да су „скоро сви двојезични становници ове области чија национална свест није била грчка преселили у суседне земље&qуот; у првој половини 20. века - што аутоматски подразумева да сваки становник који говори два језика и остао је у земљи има грчку националну свест
У последњем тренутку, фестивал је пресељен на пољану изван села, у трску и мочвару, без одговарајућих услова - што је, истиче Фокасов син, само представило Грчку у лошем светлу.
„А знате ли зашто су песме забрањене на тргу, али не и на пољани изван села?&qуот;, додаје његов отац.
„Зато што на тргу постоје кафићи и локални људи би седели тамо, гледали и слушали у потаји. Али изван села они се плаше да дођу на фестивал - привукли би пажњу на себе уколико би то радили.&qуот;
Ратификација грчког споразума са Републиком Северном Македонијом - и њено имплицитно признање македонског језика и националности - огроман је политички напредак који би требало да помогне да се такви страхови уклоне.
Али, процес је изазвао нове таласа беса и незадовољстава, уз бројне, понекад насилне протесте због споразума, које подржавају делови Православне цркве.
Нови избори заказани су за крај године. Десничарска опозиција у Грчкој није оклевала да искористи националистичка осећања јавности, оптуживши Сиризину владу за велеиздају.
За грчке грађане који говоре словенским језиком и одавно не желе ништа друго него права на изражавање своје културе, можда још није дошло време да изађз из сенке.
Фокас се у тексту ословљава само именом да би му се заштитио идентитет.
(ББЦ Невс, 03.03.2019)
