Зашто упорно ћуте и спавају универзитетски наставници?
Данас 12.03.2019 | Пише: Горан Бошковић
У свим шетњама "1 од 5 милиона" у Новом Саду срео сам само једног свог колегу Док грађанске шетње „1 од 5 милиона“ прерастају у марш незадовољства, а насмејана лица шетача одражавају дух ослобођен од (вековима) нагомилаваног страха од власти, једна друга групација „незадовољника“ буди се веома успорено, заправо, превише споро с обзиром на важност тренутка и своје место у њему.
Ради се о универзитетској заједници Србије, чијих је (тек?) око 1.500 чланова, у року од, ево сада већ месец дана, потписало подршку протестима. С обзиром на место и улогу науке и високог образовања у сваком друштву, као и величину универзитетске заједнице Србије, намеће се питање одсуства запаженијег лидерства њене „универзитетске елите“, или барем њене подршке, протестима грађана, који из недеље у недељу у све већем броју излазе на улице
