НАТО бомбардовање: Косовска избегличка криза у Македонији, две деценије касније

На сам руб европске престонице од пола милиона становника за само неколико недеља доселио се још један град, али шаторски - од 60 хиљада становника.

Година је 1999, европска престоница је Скопље, а у град под шаторима Уједињених нација (УН) доселиле су се избеглице са Косова које су бежале од сукоба српских и југословенских снага безбедности са Ослободилачком војском Косова (ОВК), али и од НАТО бомби.

Аеродром „Стенковец&qуот;, на свега неколико километара од самог центра Скопља, постао је привремени дом десетинама хиљада људи.

„Одлука је пала ујутру, а већ у подне стигли су војска, полиција, КФОР, УН.

У року од неколико сати ставили су ограду око целог аеродрома високу два и по метра&qуот;, присећа се времена од пре две деценије у разговору за ББЦ на српском Дејан Саздовски, пилот и менаџер аеродрома „Стенковец&qуот;.

Овај камп био је један од укупно једанаест, лоцираних на северу Македоније, у које је било прихваћено неколико стотина хиљада избеглица са Косова.

„Логор, а не камп&qуот;

Двадесет година касније, са аеродрома поново лете спортски и пољопривредни авиони, али је остало упечатљиво обележје избегличког кампа - ограда.

„У кампу можеш да радиш шта желиш, а ово је био логор - све је било ограничено.

Успостављена је полицијска станица, војска и полиција су чували ограду да нико не може да изађе&qуот;, описује Саздовски.

На аеродромској писти, настало је насеље са минимумом хигијенских услова.

„Била је ту и болница, мртвачница - људи су се овде рађали и умирали.

Температуре су биле високе, услови су били јако лоши - пуно људи на мало места, баш је било неугодно.&qуот;

Пилот једрилица и авиона утва 75 и бланик л-13 каже да су се сви трудили да се становницима кампа омогући бар делић уобичајеног живота.

„Направљена су привремена игралишта за фудбал, али људи једноставно нису имали шта да раде.&qуот;

Посебну улогу добили су и чланови аероклуба.

После неколико дана током којих нису могли да приђу авионима, на радна места вратили су се са новим задацима.

„Сместили смо део авиона у хангаре и закључали, а део смо прелетели на друге аеродроме - један који је остао у сервису скроз је уништен.

Дозволили су нам да неколико наших објеката претворимо у продавницу, па смо продавали намирнице и цигарете јер је дуван у кампу постао невероватно скуп.&qуот;

Два дана је било потребно да се 30 хектара претвори у два кампа за готово 50 хиљада људи, а више од двадесет година да се трагови тог времена уклоне.

„Клинове од шатора и дан-данас налазимо на писти и вадимо их.

Две године смо чекали да се одобри новац УН-а за реконструкцију, па је аеродром делимично обновљен&qуот;, каже Саздовски.

Како поделити помоћ за пола милиона људи

Хуманитарне организације са свих крајева света дошле су у Македонију, али се чинило да је потреба за помоћи - неутажива.

„Страшно је то било.

И дан-данас ми је нелагодно кад осетим мирис сапуна који има већу концентрацију соде, одмах ме подсети на дане одласка у кампове&qуот;, сећа се Сузана Тунева Пауновска.

Волонтерка је Црвеног крста од десете године, а данас је генерална секретарка градске организације Црвеног крста Скопља.

„Прве групе долазиле су још од августа 1998. године.

Много је било мешаних бракова - српских, албанских и македонских, људи који су радили у државним институцијама, већином жена и деце&qуот;, каже Тунева Пауновска уз напомену да је до децембра 1998. године у Македонију прешло око хиљаду људи који су затражили хуманитарну помоћ.

Најтежа фаза кризе наступила је када су десетине хиљада људи, бежећи са Косова, данима били заглављени на међуграничном простору између Савезне Републике Југославије и Македоније.

„Једна жена се на ничијој земљи и породила, све смо морали да организујемо&qуот;, присећа се Тунева Пауновска.

Али Самет био је само један од бројних активиста Црвеног крста који је комбијем обилазио границу СРЈ и Македоније, помажући људима да се региструју, добију основну помоћ и сместе се у кампове.

„Били су уплашени, бежали су - говорили су да су спасавали живу главу.

Носили су мале ранчеве и торбе, многи нису имали документа.&qуот;

Самет истиче да су волонтери Црвеног крста били свих националности - Македонци, Албанци, Срби.

Ипак, ни допринос волонтера није могао да у потпуности ублажи патње ових људи који су се по лошем времену нашли на отвореном.

„Падала је киша, а међународни Црвени крст дао ми је џип пун кишних мантила, била је то једна од мојих првих мисија.

Полиција ме пустила на међугранични простор и почео сам да делим мантиле првим људима.

А онда је настао хаос - сви су хтели да узму мантил што пре&qуот;, присећа се Самет.

Лекције научене током избегличке кризе рата у Босни и Херцеговини сада су само делимично могле да буду примењене - у Македонију је тада дошло готово десет пута мање људи.

„У косовској кризи, по први пут у Македонији прављене су пољске болнице у којима је рађена комплетна здравствена заштита у оквиру кампова&qуот;, каже Сузана Тунева Пауновска.

Али Самет данас је део екипе Црвеног крста Северне Македоније која помаже у несрећама широм света, а искуства базира и на 1999. години.

„Камп је рађен по хуманитарним стандардима - постојале су улице између шатора, негде где се може проћи возилима.

Људи из кампа који су били лекари радили су у кампу, преводиоци су нам помагали у комуникацији&qуот;, каже Самет за ББЦ на српском.

Криза која је преломила (медијски) рат

Џејми Шеј, портпарол НАТО-а за време бомбардовања СРЈ, за ББЦ на српском говорио је о преласку избеглица са Косова у Македонију и Албанију као о једној од преломних тачака рата 1999. године.

Шеј каже да је једна суштинска грешка Милошевићевог режима допринела победи НАТО-а и у медијском пољу.

„Када су косовски Албанци на тракторима и коњима протерани у Македонију и Албанију, западни медији су могли да их интервјуишу и чују приче о њиховим патњама.

То је померило клатно медијске пажње - са грешака НАТО-а, на Милошевићева кршења људских права&qуот;, закључује Шеј.

Овде можете прочитати цео интервју који је Џејми Шеј дао за ББЦ на српском.

„Остали су само најсиромашнији&qуот;

Када је 12. јуна потписан Кумановски споразум, избеглички кампови у Македонији брзо су се испразнили.

Чињеницу да је највећи међу њима на свега десетак километара до границе са тадашњом СРЈ многе избеглице искористиле су да се пешке врате кућама.

„Најдуже су остали мешани бракови, људи без докумената, они који су остали без посла у државним фирмама или они који би ишли у треће земље.

У најнезавиднијој позицији били су најсиромашнији, већином Роми - незапослени, без образовања и докумената.

Остали су до данашњих дана - процена је да је око 700 интегрисаних у друштву, док још око 200 њих чека да се нешто деси и живи веома тешко.&qуот;

Чувена кафана „Европа 93&qуот;, у којој су припадници Војске Југославије и МУП-а Србије са једне, а НАТО-а са друге стране, договарали садржај Кумановског споразума данас је затворена. Њен власник Рамадан Садику не жели више да говори за медије.

Аеродром „Стенковец&qуот; на истом је месту две деценије касније - и даље као сећање на које се нерадо враћају они који су у њему били.

„С времена на време, неки људи с Косова застану на пропутовању, сврате да виде камп, покажу породици.

Али јако је мало и таквих људи&qуот;, закључује пилот Дејан Саздовски причу коју би њени актери радије заборавили.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 05.22.2019)