Секс и религија: Како причати о њима у конзервативном друштву

У конзервативном Азербејџану где власт покушава да контролише популарну културу, независна уметност буквално цвета у подрумима, који понекад не могу да приме све заинтересоване.

ББЦ представља Ељмина Бадалова који је створио независно позориште упркос држави, јавном моралу, сопственим родитељима и сеоској вештици.

Она га грли, стење и смеје се. Он се прибија уз њу. Заједно склизну на под где настављају са загрљајима и пољупцима. Он покушава да скине одећу са ње.

Поред мене су две старије жене које скачу са својих места. Не виде добро шта се дешава на поду.

Представа се одиграва у обичној соби од 40 квадратних метара и редови столица су распоређени у истом нивоу.

Жене се дошаптавају, цокћу, али стално се придижу када су интимне сцене.

Тако се наставља цела представа: задњи редови устају, глумци треба да легну. А они често лежу, понекад на под, понекад на сто: ипак је представа о љубави.

• Зашто је „Коса“ мјузикл у којем сви певају, али кроз сузе
• Марина Абрамовић за ББЦ: О 47 година паузе од Београда, политици, болу у перформансу и младима на Балкану
• Преминула Борка Павићевић: „Треба пуно волети да би се стварала позоришта“

МимОда је представа коју је осмислио сам колектив малог позоришта из Бакуа, АДО.

Она говори о „породичним вредностима&qуот;: о страсти, породичном насиљу, религији и притиску друштва. Нема дијалога у представи.

Ипак карте за представу АДО не могу никада да се купе на лицу места, оне се много раније распродају, што није честа појава за позоришта у Бакуу.

На представе долазе углавном млади, често у паровима, некад чак и странци.

Тај тесни простор може да прими 50 гледалаца, а девојка која цепа карте на улазу објашњава онима који нису нашли карте да нема места чак ни да „стоје у углу&qуот;.

Позориште су одмах тако и назвали „соба&qуот; (ода на азербејџанском), а затим су закључили да је сувише једноставно и заменили су словима места.

Готово без речи, живописне представе АДО приказују теме о којима се не говори у азербејџанском друштву, о сексу, породичном насиљу, личној слободи.

Њихов приказ такође није својствен азербејџанском позоришту на какво је публика навикла.

„Од самог почетка сам хтео да подстакнем нашу културу, наше традиционално позориште, да говорим о проблематичним темама, прича оснивач позоришта Ељмин Бадалов.

„Зато што, ако људи уоче своје проблеме, то ће бити већ део њиховог решења.&qуот;

Магична вода

Азербејџан је прилично конзервативна средина. Овде се одигравају хајке на геј популацију и растурају се акције за заштиту жена, овде је уобичајено рано ступање у брак и јака патријархална традиција.

И при том, правило је да што си даље од престонице, то је публика конзервативнија.

У једном далеком планинском сеоцету је и одрастао Бадалов.

Седимо са њим у симпатичном хипстерском кафеу у центру Бакуа, уз чашу вина обећава да ће ми испричати „како је дошло до овога&qуот;.

„Дисидентски&qуот; живот, прича Ељмин, започео је у родном месту у Биљасуварској области, у југо-источном Азербејџану, упркос жељама породице он се заинтересовао за позориште.

Комплетан стваралачки живот села у то време се завршавао у дому културе совјетске епохе, где су се аматерски клубови на сваком спрату гнездили још од давнина.

„Тада сам ишао на курс поезије и силазећи низ степенице, видео кроз одшкринута врата пробу локалног позоришта&qуот;, сећа се Ељмин првог порива.

„У поређењу са тим, моји стихови су ми се учинили неважним, сада их изнова читам и стидим се. &qуот;

„Само нам је глумац фалио&qуот;, уздахнула је мајка када је чула за Ељминове намере да се придружи глумачком кружоку

Отишла је код комшинице, врачаре, која је према локалном веровању писала жеље људи на листу папира, и оне би се засигурно испуниле.

Међутим, тај лист је испрва требало спалити, пепео размутити у води, а ту воду затим просути себи на главу.

„У нашем дворишту обично би пожелели да се неко упише на факултет, и заиста су се увек уписивали, па су зато старији и мислили да враџбине раде&qуот;, сећа се Ељмин.

Он није веровао у магију али је из личног протеста „магичну&qуот; воду крадом просуо у каду.

• Перформанс у Србији од Марине Абрамовић до данас: Тело као почетак и крај
• Четрдесет нагих мушкараца на сцени: Прича о интими и поверењу
• Узбуђење и нелагода: Како гледати перформанс

Иако се ипак уписао на Технолошки факултет државног Универзитета у Бакуу, Ељмин је тајно ишао на глумачке курсеве и радио као новинар.

На крају су га избацили са факултета, након што је написао чланак о приватизацији студентског дома - на факултету су рекли да је био избачен збох лоших резултата.

„Било ми је драго јер никада нисам хтео да радим у нафтној индустрији&qуот;, каже он.

„Када су ме избацили, родбина је рекла да нећу имати од чега да живим са позориштем, а треба и породицу да створим. Одговорио сам им да не радим то због новца&qуот;.

Након три године Ељмин је основао АДО и родбина више није била његов једини проблем.

У потрази за простором

Ељмин је решио да направи позориште са Иљгаром Џахангиром, познатим глумцем и опозиционаром из Бакуа који је управо напустио државно позориште да би се бавио независном уметношћу.

„За мене су часови мојих учитеља били својеврсна основа, а ја сам пак желео да на тој основи створим савремено позориште, андерграунд, независно од државе&qуот;, прича Ељмин.

Представе смо сместили у подрум који је могао да прими најавише 30 гледалаца, и већ након пар месеци дошла нам је полиција.

„Било им је сумњиво да се гомила људи због нечега скупља у подруму&qуот;, сећа се Ељмин.

„Говорили су, варате нас, не може позориште да буде на таквом месту&qуот;.

Укупно, за седам година, АДО је променио шест локација. Други пут је позориште остало без простора пошто су се појавили страни активисти, које Ељмин зове провокатори.

„Дошли су непознати људи, сумњам да су их послали, почели су да се тискају уз нас и гледаоце, за њима је дошла полиција и рекла да нарушавамо ред&qуот;, прича глумац.

Домаћина стана, у коме је било позориште, позвали су у станицу. Када се вратио замолио је да одмах напустимо просторије.

Следећи пут, власти су замолиле позориште да се исели, пошто је планирано да се сруши „оштећени&qуот; објекат.

Од тада је прошло три године и зграда је и даље на истом месту.

Два пута је АДО напустио простор када нису имали средства да плате. Током једног тако тешког периода, пре годину дана, из државе су неочекивано контактирали АДО.

„Људи из министарства културе су се јавили и рекли да су спремни да нам дају простор и обуку за глумце, али под условом да они први буду упознати са нашим представама&qуот;, сећа се Ељмин.

„Прво су нам понудили новац и ми смо одмах одбили. Рекли смо да је та понуда цензура.&qуот;

Убрзо, не тражећи ништа у замену, министарство културе је понудило простор од 300 гледалаца у приморском сеоцету на 30 километара од Бакуа.

„Било је далеко и одбили смо, и чини ми се да је то био покушај да нас истисну из центра града&qуот;, сматра Ељмин.

У министарству нису одговорили на питања ББЦ-ја.

Под окриљем државе

Азербејџанска култура у совјетско време била је позната, пре свега по певачима Муслиму Магомајему („Совјетски Синатра&qуот;, према енглеској верзији Википедије) и Рашиду Бејбутову.

Бејбутов је такође снимао филмове, а његовим гласом је певао Раџ Капур у боливудском филму Луталица из 1954. године.

Ништа мање познати естрадни певач, Полад Булбул-оглу, прославио се у СССР-у песмом Назови ме као и главном улогом у акционој комедији источњачког колорита Не бој се, ја сам са тобом.

Сада је Булбул-оглу амбасадор Азербјеџана у Русији.

У кинематографији је један од најтраженијих био писац Рустам Ибрагимбеков, познат руској публици као сценариста филмова Бело сунце пустиње и Варљиво сунце.

Данас оваквих имена практично и да нема. У Азербејџану се снимају филмови уз подршку државе и независни филмови успешни са комерцијалног аспекта, али сви су они, према мишљењу критичара Уљвија Мехтија, углавном комедије осредњег квалитета.

• Рудолф Нурејев - легендарни балетан и даље инспирише
• Хронично уморни уметник
• Како је волонтирати на фестивалу који чува кордон полиције

Права, квалитетна, независна кинематографија која се приказује на престижним фестивалима егзистира без подршке државе.

Прави процват слободне азербејџанске кинематографије, према речима Мехте, наступио је пред крај совјетске епохе и у првим годинама након распада СССР.

Један од правих независних филмова који обрађује важну тему је антивојна трагикомедија о рату за Нагорно Карабах Испало је све најбоље.

У последњих неколико година, режисер овог филма Вагиф Мустафајев снимио је 13 документарних филмова о бившем председнику Гејдару Алијеву, оцу садашњег председника државе.

Како истиче режисер и уметник Тејмур Даими, у савремено доба интернета тешко је говорити о потпуној неслободи, међутим, ниједан савремени уметник не може да одржи изложбу са протестном порукуом у великом музеју.

„Али уколико ја хоћу то да урадим код своје куће или у викендици, то ће ми поћи за руком&qуот;, говори Даими.

Многи познати писци који су се појавили у Азербејџану 2000-тих, због компликованих односа са влашћу већ неколико година живе у иностранству.

У 1990-тим је било и сликара и музичара, „а затим је држава узела све у своје руке&qуот;, прича музичар Ељмир Мирзојев.

Највећа културна заједница која није под покровитељством државе је трг ИАРАТ поред мора са сценом, галеријама и отвореним простором.

Тамо се одржавају концерти, изложбе, презентације, организатори доводе креативне ствараоце из иностранства. Њен творац је рођака супруге председника Аида Махмудова.

„У већини случајева култура код нас је под контролом државе, која је још 2000-тих приватизовала ту сферу&qуот;, прича Тејмур Даими.

„Наравно, постоје тенденције самоорганизовања међу омладином. Али то је реткост, а најистакнутији догађаји, савремена уметност, бијенале, скупи пројекти, све то је под покровитељством државе.&qуот;

• Како су четири момка из Пуле пробила културни ембарго у Србији
• Дорћолско народно позориште: Простор слободе на доњем Дорћолу
• Уметник појео уметничко дело - банану од 120.000 долара

Услед непостојања званичног органа за цензуру држава врши контролу путем новца.

На основу личног декрета председника радници у култури добијају стипендије или пензије, креативним удружењима додељују се средства.

„За све пројекте је потребан новац, а велики новац код нас имају само државне структуре&qуот;, напомиње Даими.

У овом тренутку, према његовим речима, укључује се „унутрашња цензура уметника&qуот;.

„У данашње време, сви радници у култури, искусни писци, уметници, знају шта се сме, а шта не сме, шта је заправо дозвољено&qуот;.

Скоро сва позоришта у Азербејџану су државна, она по правилу постављају или представе класичних аутора, или нешто што вуче на исток и стара времена.

„У потрази са идентитетом спремни смо да идемо све дубље и дубље у прошлост, чак до палеолита&qуот;, напомиње критичар Уљви Мехти.

Према његовим речима, представе које обрађују савремене теме, изводе се у класичном стилу, а често подсећају на капустник, израз за забавно вече са сатиричним програмом.

„Изаћи пред људе&qуот;

„Сада код нас позориште није популарно&qуот;, прича оснивач позоришта АДО Ељмин Бадалов.

„До те мере није популарно, да су понекад школе присиљене да купују карте за позориште. То није подршка, већ напротив, код деце такав начин ствара одбојност&qуот;.

И зато је најбољи начин популаризације позоришта, сматра Ељмин, да се наступа на улици.

„Како бисмо приволели људе да дођу у позориште, морамо сами да им приђемо&qуот;, каже он.

Позоришна трупа АДО неколико пута је наступала на улицама Грузије, Француске, Турске, па чак и Ирана.

Међутим, у Азербејџану им то још увек није пошло за руком. Ни градска администрација Бакуа, ни Министарство културе нису дали дозволу, позивајући се једни на друге.

У Министарству културе су за ББЦ рекли да је то надлежност администрације, администрација није одговорила на захтев.

Руководство АДО сада путем суда захтева од оба органа да званично одговоре писмено, ко је од њих овлашћена да дозволи позоришту да наступа на улици.

Како би позориште наступало у региону оно такође мора да тражи дозволу локалних власти.

Једном приликом пре наступа у планинском селу Варја, Ељмина су звали и рекли да не могу да му обезбеде простор.

„Али онда су почели да нам пишу разни људи који су били спремни да нам уступе своје куће и дворишта&qуот;, сећа се он.

„Тада смо одлучили, пошто [власт] могу да нам растуре представу, свима смо написали да ћемо тачно место на коме ће представа да се одржи бити објављено сат пре почетка&qуот;.

Без обзира на то, пре почетка представе организатори су брзо схватили да неће бити места за све.

„Тада је домаћин предложио да се скину са шарки сви прозори и врата, како би из других просторија такође могло да се гледа&qуот;, прича Ељмин.

Људи су за представу обукли најлепшу одећу, као за празник, сећа се режисер. На крају крајева, никада им нико не долази, а камоли позориште.

„Није у складу са богатством унутрашњег света&qуот;

Држава кроз Министарство културе негира било какав притисак на стваралачке колективе, задржавајући право да захтева усклађеност са својим „уметничко-етичким&qуот; нормама од оних који од њих добијају новац.

„Ако држава цени наш рад и ми смо дужни да ценимо њен&qуот;, изјавио је министар културе Абуљфас Гарајев након митинга опозиционог Националног савета демократских снага, коме је присуствовало неколико познатих глумаца.

Слична „иступања против државе&qуот;, према речима министра „нису у складу са богатством унутрашњег света ни једног радника културе&qуот;.

Директор одсека за уметност Министарства културе Исмаил Гусејнов је потврдио веродостојност цитата, напоменувши да речи министра „имају карактер препоруке&qуот;.

Иако држава стоји иза избора репертоара у позориштима, стваралачка делатност остаје у рукама самих колектива, уверава он.

„Што се тиче позоришта која нису под покровитељством државе у њих се министарство апсолутно не меша&qуот;, прича Гусејнов.

Међутим, независна позоришна трупа АДО је до скора имала проблем са мањком глумаца, нарочито жена.

„Локалне девојке су се веома бојале да глуме, бојале су се да ће их отпустити из матичног позоришта и бојале су се осуде друштва због улога&qуот;, прича Ељмин.

„Дешавало се да су глумице мало глумиле и одлазиле, због притиска руководства својих позоришта и својих породица&qуот;.

Према речима Бадалова, глумцима и глумицама су претили и говорили да уколико раде са позориштем АДО неће више наћи посао ни у једном позоришту.

„Неки су се уплашили и одлазили, а они који су били издржљивији, остајали су&qуот;, прича Ељмин.

„Као резултат тога, ми имамо снажан и другарски колектив, на који је тешко вршити притисак&qуот;.

Ексцентричност и буфонада?

Многе у театру АДО привлачи атмосфера, нестандардни и шокантни приступи представама.

Успео сам да се нађем међу гледаоцима представе СТОП које су глумци извели на сцену.

Опис радње која следи може да спада под руски закона о пропаганди „нетрадиционалних сексуалних односа&qуот;.

Од непријатности се кријем код врата али су ме упецали и вратили назад. Узимам телефон, пишем жени: „Вади ме одавде&qуот;.

Око мене је бучно, лете конфете, људи се смеју и стењу. Поред мене је зајапурена девојка, још једна гледатељка.

Тада схватам, одакле је тај назив:„СТОП!&qуот;, то је оно што сада хоћу да викнем.

Ово је једна од успешнијих представа АДО позоришне трупе. Људи долазе, сраме се, црвене, а затим долазе поново.

„Зар је то уметност, само сисе&qуот;, рекла ми је старија жена након представе.

Такво мишљење имају и неки други моји познаници, који заправо никада нису ни ишли у АДО.

„Имају нешто од средњевековних путујућих позоришта&qуот;, прича књижевница Ника Мусави, истичући да поштује глумце због њихове искрености и ентузијазма.

„Не могу да кажем да ми се баш допало, не волим ексцентричност и буфонаду. Међутим, ипак понекад одем на њихове представе зато што ми се свиђа то мало али поносно позориште&qуот;, додаје она.

„На крају крајева, то је једино неформално експериментално позориште у нашем граду&qуот;.

Постоје и они који критикују позориште због недостатка одлучности.

Драматург Аждар Улдуз причајући о представи МимОда, истиче да, истражујући утицај религије на породичне односе аутори су заменили ислам за хришћанством.

„Предмет критике је хришћанство, испада као виц у совјетско доба, па и код нас такође може да се изађе на Црвени трг и каже да је Реган будала, прича Улдуз.

„Зашто нисте нашли храбрости да копате по себи? То је опрезна смелост, а са друге стране, макар и таква да постоји&qуот;.

***

Ове године, позориште је потпуно распродато. Чак и Ељминови рођаци долазе често у његово позориште, кажу да се радују његовом успеху и да представе чак нису лоше, али има доста еротике.

Према Ељминовим речима, смирила се чак и његова мајка која сад иде на његове представе:.

„Највише јој се свиђа представа Свадба, очигледно мисли да ћу се ја једном оженити&qуот;.

.

Илустрације: Магерам Зејналов

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 02.29.2020)