Тако је говорио Бора Станковић: О магији и успону кошарке, спорту дисидената и интелектуалаца, о Звезди и Партизану, о Шаперу и Аци Николићу, о Атини и Индијанаполису…
Недељник 20.03.2020 | Вељко Миладиновић
Није Бора Станковић био само симбол једног спорта у једној земљи.
Он је био много више. Кроз његову биографију преламају се све теме које су осликавале наше друштво после Другог светског рата. У причи о момку који је као дете “народног непријатеља” пронашао своју пут у новом времену и новим друштвеним околностима (али у прво време за репрезентацију није играо јер му власти нису одобриле пасош), да би потом у кошаркашкој међународној организацији постао персонификација онога чиме се СФРЈ дичила – успешном дипломатијом
