Убиство црним тушем
Цензоловка 02.12.2020 | Љубодраг Стојадиновић
Гледао сам Цоракса док црта слова и потписује свој календар. Говори да га руке све мање слушају. Али, успева да сустигне своју и моју тему, ухвати је у раскораку, непогрешиво потрефи одвратну гримасу и учини је људском колико је то могуће.
Петричић ми каже да понекад пишем сумрачно, а своје текстове доводим до бруталних епилога. Али се другачије са њима не може, јер стварност је много тамнија. И он своје опскурне јунаке нимало не воли, вероватно их не мрзи, али их трпи у свом свету. Тамо се говори без речи, па наказе остају такве и кад прођу кроз његове шаке. Ни он не улаже напор да их поквари или поправи, такви су какви јесу. Изазивају смех и осећање хладне језе. Цоракс и Душко умеју мајсторски да
