Русија и убиства: Баналност зла - зашто новинари интервјуишу серијске убице

Почетком марта из затвора је пуштен Виктор Мохов, познатији као „скопински манијак&qуот;.

Убрзо после пуштања на слободу, Мохов је дао интервју новинарки Ксенији Собчак, што је бурно одјекнуло у јавности и чак послужило као повод за почетак истражне провере.

Собчакова тврди да се у раду водила Нетфликсовим документарним филмовима у оквиру жанра труе цриме, јер је желела да прикаже „баналност зла&qуот;.

Мохов је осуђен на 17 година затвора због киднаповања две малолетнице које је држао заточене у подруму три и по године и силовао их.

Тик пре него што ће изаћи из затвора, у медијима су поведене расправе о жељи Виктора Мохова да даје интервјуе новинарима и тако зарађује.

• Дешифровано писмо Зодијака - злогласног серијског убице
• Јесмо ли опседнути документарцима о злочинима
• Убица жена који се замало извукао некажњено

Када је пуштен, рекао је да је „боравио у Москви и донео пуну торбу новца&qуот;.

Пошто је одслужио затворску казну, Мохову би требало да буде ограничено кретање на његово место боравка, град Скопин.

Међутим, он је прво отишао у Москву.

Тамо је наводно био пријављен да живи у стану уредника једне ТВ емисије.

У тој емисији је требало да учествује и једна од његових жртава, Јекатерина Мартинова, под условом да се никако не сретне са Моховим. Емисија још увек није емитована.

У међувремену су Ксенија Собчак и Сергеј Јерженков почели да снимају филм Скопински манијак. Разговор на слободи.

Филм је објављен на Јутјуб каналу Собчакове 22. марта и за само неколико дана, забележено је 4,4 милиона прегледа.

У филму је Мохов детаљно описао његове сексуалне активности, и рекао да мора поново „да се позабави&qуот; са Јеленом Самохином, другом заточеницом, пошто је родила његово троје деце, али после ослобађања „више не рађа&qуот;.

Убрзо су званичници затражили од истражних органа да провере „изјаве Виктора Мохова у медијима&qуот;.

У интервјуу за ББЦ, Ксенија Собчак је истакла да је била инспирисана серијалом документарних филмова са Нетфликса, а пре свега филмом Чин убиства (2012) о индонежанском џелату из доба Сухартовог режима.

„Циљ који смо себи поставили пошто смо детаљно проучили случај, био је да покажемо баналност зла&qуот;, каже Собчак.

„Хтели смо да покажемо да зло није покварени манијак са бодежом и привлачним осмехом Ентонија Хопкинса, већ је то декица из суседног улаза, који апсолутно не изгледа као манијак, али јесте.&qуот;

Многи гледаоци били су иритирани интимним детаљима у филму који се понекад не односе директно на саму причу.

На пример, Собчак је питала Мохова када је изгубио невиност, а истражитељ овог случаја детаљно говори како је Мохов куповао доњи веш својим заробљеницама.

„Да је он човек са неком другом врстом изопачености, на пример, некрофил, ми бисмо о томе говорили.

„А овај човек, очигледно сексуални зависник, прави је сексуални манијак, и управо је то тема нашег истраживања.

„И мени је све то било одвратно, али је било важно да се прикаже&qуот;, одговара Собчак критичарима.

Новинари који су интервјуисали Мохова су критиковани јер су повлађивали његовој жељи да комуницира са штампом и буде у центру пажње.

Ипак, Собчак каже да њој то није важно.

„Као новинарка, никада не размишљам о томе шта мој јунак жели. Неко жели да овековечи интервју, неко да изрекламира књигу или нешто друго.

„Када неко пристане да разговара са новинарима, увек има мотив. Није ми важно из ког разлога човек седи преко пута мене: да ли је то слава, пажња, жеља да се прикаже у добром светлу или да се оправда за нешто.

„Имам само један критеријум, сматрам да је важно да се нека тема расветли и да разговарам са конкретним ликом из неке приче&qуот;, напомиње она.

Портал Масх, позивајући се на самог Мохова, тврди да су му Собчак и њена екипа наводно платили 50 хиљада рубаља за интервју.

Касније је лидер политичке партије ЛДПР Владимир Жириновски објавиода се ради о далеко већој суми - три милиона рубаља.

Собчак тврди да никоме није платила за интервју и хоће да тужи Жириновског.

„Имали смо врло сложену схему по којој смо успели да добијемо овај интервју. Нажалост, не могу да откривам детаље, али се ради о мојим личним контактима са људима из врло различитих кругова&qуот;, објашњава она.

„Као новинарка, користим свакакве контакте како бих дошла до главног актера.&qуот;

---

Погледајте видео о томе како модерна технологија помаже у откривању злочина

---

• Бони и Клајд - изглед који вара и илузије ствара
• Најгори серијски убица у америчкој историји умро у 80. години
• Мистериозна смрт која опседа Норвешку већ пола века

'Разговори са убицом'

Документарне приче о манијацима, серијским убицама и другим опасним криминалцима, где се реч често даје самом преступнику, одавно су популарни у Европи и Сједињеним Америчким Државама, где је и настао жанр труе цриме - истински злочини.

Порекло овог жанра сеже у далеку прошлост.

Још у 16. веку, због брзог ширења типографије у Британији, постају популарни криминални памфлети и леци у којима се штампају шокантне приче из живота злочинаца, које су често откривале и саме убице и лопови.

Оснивач савременог жанра истинског злочина је шкотски правник и криминолог Вилијам Рафхед (1870-1952), који је у бројним књигама и есејима први покушао да продре у мозак злочинца и схвати шта га покреће.

Жанр документарних криминалних прича нарочиту популарност стекао је у време такозваног новог новинарства у Америци, у периоду између 1960-их и 1970-их година.

Један од врхунаца овог правца био је роман Трумана Капотија Хладнокрвно убиство о бруталном масакру породице Клатер у Тексасу 1959.

• Заљубљена у посао: Прва крими-истражитељка на Аљасци
• Силована, прогањана, убили јој чланове породице, има рак - али се и даље бори
• Ледено гробље, пуно храбрих истраживача: Тужне приче о смртима на Антарктику

Године 1980, новинари магазина Њусвик Хју Ејнсворт и Стивен Мишо водили су низ интервјуа са серијским убицом Тедом Бандијем, осуђеним за неколико десетина убистава жена и девојака у Америци.

Књига написана на основу тих разговора, Једини живи сведок, постала је бестселер и још увек се сматра једним од најбољих дела у оквиру овог жанра.

Аудио записи интервјуа касније су послужили као основа за Нетфликсов документарни филм Разговори са убицом: аудио записи Теда Бандија.

Банди је осуђен је на смрт и погубљен на електричној столици 1989. године.

„Разговори са Бандијем били су тежак испит, зато што он уопште није хтео да говори о злочинима, док му нисам предложио начин на који то да ради: да прича о њима у трећем лицу, као да је он био сведок&qуот;, испричао је у интервјуу за ББЦ на руском Мишо.

Тако је и настао наслов књиге Једини живи сведок.

„Био сам запањен колико је брзо почео да говори о сопственим 'подвизима'.

„Било је очигледно да ужива у овим сећањима и да је поносан на убиства младих жена која је починио&qуот;.

Овај жанр је постао веома популаран и на филму и телевизији, а америчке власти су чак почеле да сумњају да би новинари могли да плаћају злочинцима за њихове приче.

Због тога је 1977. године донет такозвани Закон Семовог сина, који је осуђеницима забрањивао зараду од њихових прича.

Закон је касније оспорен на Врховном суду због кршења уставних права, али је 2001. године у држави Њујорк одобрена нова верзија документа.

Унет је и члан по којем жртве или њихове породице морају да буду обавештене уколико је преступника из било ког извора примио више од 10 хиљада долара.

„Закон Семовог сина је, пре свега, низ законских регулатива појединих америчких држава које имају различиту правну снагу&qуот;, објашњава Стивен Мишо.

„Мислим да данас немају велики утицај, често могу лако да се заобиђу. Већ много година нисам чуо за парницу која се ослања на овај закон.&qуот;

Било је случајева када су документарни филмови и серије овог жанра утицали на даљу судбину ликова.

На пример, аутори филма Танка плава линија (1988) о човеку осуђеном за убиство Американца Рендала Дејла Адамса успели су да докажу да је оптужница била заснована на лажним доказима и отворена је нова истрага.

Годину дана после премијере филма, Адамс је пуштен на слободу.

Документарна серија у продукцији куће ХБО, Тајне милијардера (2015), помогла је полицији да ухапси богаташа Роберта Алана Дурста, осумњиченог за убиство троје људи.

На завршетку снимања, Дурст одлази у тоалет после интервјуа и, заборавивши да је микрофон и даље укључен, изговара реченицу: „Ја сам их све убио&qуот;.

Агенти ФБИ-ја ухапсили су Дурста управо на дан емитовања последње епизоде.

Суђење Дурсту још увек траје.

Мишо каже да је током рада на документарним остварењима о злочинцима важно да се објасни шта их покреће.

Међутим, ни у ком случају не треба сугерисати гледаоцу или читаоцу идеју да убица или насилник поседује некакву велику моћ, и никако га не величати.

„Већина људи погрешно мисли да одмах може да препозна човека способног за убиства и силовања. То је немогуће све док починилац не буде ухваћен у извршењу злочина, а то се ретко дешава.

„Убице као што је Теа Банди живе међу нама неприметно,&qуот; каже новинар.

• Руска полиција истражује убиство наручено преко „дарк нета&qуот;&qуот;
• Како је Манчестерски силоватељ проналазио жртве
• У Колумбији продају куће са „крвавом прошлошћу&qуот;

Истински злочин на руски начин

Борис Кожин, новинар из Самаре, стигао је 1993. године заједно са редитељем Михаилом Серковим, у Новочеркаск.

У тамошњем затвору, совјетски серијски убица Андреј Чикатило чекао је извршење смртне казне.

„Да би постигао сексуално задовољство&qуот;, убио је најмање 43 људи, изузетно окрутно, писало је у оптужници.

Ухапшен је неколико месеци пре распада Совјетског Савеза 1990.

Кожин и Серков снимили су филм Мој чудесни свет или Чикатило у позадини... и желели су да разговарају са убицом.

Интервју који им је дао Чикатило био му је последњи - написао је молбу за помиловање председнику Борису Јељцину и чекао одговор.

Неколико месеци касније, серијски убица је стрељан.

Кожин се присећа како је Чикатило скакао са једне теме на другу: „час је негирао кривицу, час је причао детаље убистава, а час је предлагао да направи гимнастички мост&qуот;.

„Био је добро расположен, али га је излуђивало што је у спољном свету све постајало боље&qуот;, прича Кожин.

Ипак, каже да се никада није покајао што је разговарао са Чикатилом и да је то био један од најзанимљивијих интервјуа у каријери.

„Шта може да нас занима? Наравно, његова психа, његов карактер. Сваки човек је попут уметничког предмета. Таква је и природа зла&qуот;, каже Кожин.

Сматра да су лоши предлози новинара да се забране интервјуи са убицама и манијацима.

Кожин Чикатила назива монструмом и сматра да ако новинар правилно постави циљ инбтервјуа, не постоји опасност од „пружања гласа злу&qуот;.

У постсовјетско доба, руски телевизијски програми о серијским убицама и силоватељима редовно су на репертоару и постижу велику гледаност.

Један од најпознатијих серијала документарних филмова о совјетском и руском подземљу је Криминална Русија, који је почео да се приказује још 1995. године.

У серијалу се детаљно описује насиље и приказују унакажена тела жртава.

Продуцент серијала је Дејвид Хамбург, познат по америчкој ријелити емисији Пандури.

Хамбург је продуцент и серијала Истрага у току са Леонидом Каневским, познатим совјетским глумцем и звездом истоимене детективске серије.

Дејвид Хамбург је одбио да разговара за ББЦ-јем, рекавши:

„Не бих желео да учествујем у овоме&qуот;.

• Џени је у глави створила 2.500 личности да би преживела очев терор
• Серијски убица Јоркширски Трбосек преминуо од корона вируса
• Како је руски Јутјубер уживо преносио смрт своје девојке и шта је то треш стрим

Траса 161 је један од првих руских подкаста у жанру истинског злочина.

Прича о серијском убици Дмитрију Лебеду, који је пет година некажњено убијао и силовао жене, једна је од првих епизода подкаста.

Ауторка приче Таисија Бекбулатова на питање зашто писати о манијацима одговара:

„Зашто онда писати о свим проблемима у друштву? Ако су циљ кликови, приступ ће бити другачији, ако желите да испричате причу, биће другачији. Нико не жели да конкретна прича постане повод за још једну цензуру&qуот;, каже она.

Бекбулатова каже да је није толико занимала прича о Лебеду, колико ток истраге.

„Годинама су све радили јако лоше&qуот;, оцењује ова новинарка.

Она каже да новинари не могу да воде интервју са манијаком на исти начим као са поп звездом.

„Идете на разговор са особом која је учинила пуно зла. Ако је ово сецирање зла, онда му треба поставити одговарајућа питања, а не пружити му трибину за држање говора&qуот;, напомиње Бекбулатова.

Она каже да разуме активисте који се противе емитовању таквих материјала, али сматра да би свако требало да ради свој посао:

„Мислим да је задатак новинара да информише. Ако браните интересе жртава, решавате психолошке проблеме и штитите људска права, из тога ништа добро неће проистећи.

„Ви нећете бити ни добар новинар, ни добар заштитник људских права&qуот;, закључује она.

Саша Сулим, ауторка низа материјала, књиге и филма о „ангарском манијаку&qуот; Михаилу Попкову, који је починио 90 доказаних убистава у иркутској области, сматра да је поређење филма Ксеније Собчак са њеним делом „замена теза&qуот;.

Сулим наглашава да су сви њени материјали првенствено усредсређени на „људе који су радили на случају&qуот;, а не на убицу.

Они су после година дугог и напорног рада успели да ухапсе убицу.

За интервју са Попковим, са којим је разговарала неколико пута, Сулим је платила пет хиљада рубаља - нешто више од 6.600 динара.

„Док сам истраживала случај Попкова пре него што сам се срела са њим, често сам наилазила на тврдње да је он био нека врста чистача - приписивала му се некаква идеологија.

„Било ми је важно да покажем да нема ту никакве идеологије, да је то чисто, право и веома банално зло&qуот;, прича Сулим.

Бринуо ју је однос према жртвама таквих злочина:

„Фраза 'сама је крива' је неприхватљива и ужасна. Док сам га интервјуисала, и после уређивала текст, најважније ми је било да покажем да није тачно, те да тако нешто не може ни да се помене.&qуот;

---

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 07.20.2021)