Rusija i ubistva: Banalnost zla - zašto novinari intervjuišu serijske ubice

Početkom marta iz zatvora je pušten Viktor Mohov, poznatiji kao „skopinski manijak".

Ubrzo posle puštanja na slobodu, Mohov je dao intervju novinarki Kseniji Sobčak, što je burno odjeknulo u javnosti i čak poslužilo kao povod za početak istražne provere.

Sobčakova tvrdi da se u radu vodila Netfliksovim dokumentarnim filmovima u okviru žanra true crime, jer je želela da prikaže „banalnost zla".

Mohov je osuđen na 17 godina zatvora zbog kidnapovanja dve maloletnice koje je držao zatočene u podrumu tri i po godine i silovao ih.

Tik pre nego što će izaći iz zatvora, u medijima su povedene rasprave o želji Viktora Mohova da daje intervjue novinarima i tako zarađuje.

• Dešifrovano pismo Zodijaka - zloglasnog serijskog ubice
• Jesmo li opsednuti dokumentarcima o zločinima
• Ubica žena koji se zamalo izvukao nekažnjeno

Kada je pušten, rekao je da je „boravio u Moskvi i doneo punu torbu novca".

Pošto je odslužio zatvorsku kaznu, Mohovu bi trebalo da bude ograničeno kretanje na njegovo mesto boravka, grad Skopin.

Međutim, on je prvo otišao u Moskvu.

Tamo je navodno bio prijavljen da živi u stanu urednika jedne TV emisije.

U toj emisiji je trebalo da učestvuje i jedna od njegovih žrtava, Jekaterina Martinova, pod uslovom da se nikako ne sretne sa Mohovim. Emisija još uvek nije emitovana.

U međuvremenu su Ksenija Sobčak i Sergej Jerženkov počeli da snimaju film Skopinski manijak. Razgovor na slobodi.

Film je objavljen na Jutjub kanalu Sobčakove 22. marta i za samo nekoliko dana, zabeleženo je 4,4 miliona pregleda.

U filmu je Mohov detaljno opisao njegove seksualne aktivnosti, i rekao da mora ponovo „da se pozabavi" sa Jelenom Samohinom, drugom zatočenicom, pošto je rodila njegovo troje dece, ali posle oslobađanja „više ne rađa".

Ubrzo su zvaničnici zatražili od istražnih organa da provere „izjave Viktora Mohova u medijima".

U intervjuu za BBC, Ksenija Sobčak je istakla da je bila inspirisana serijalom dokumentarnih filmova sa Netfliksa, a pre svega filmom Čin ubistva (2012) o indonežanskom dželatu iz doba Suhartovog režima.

„Cilj koji smo sebi postavili pošto smo detaljno proučili slučaj, bio je da pokažemo banalnost zla", kaže Sobčak.

„Hteli smo da pokažemo da zlo nije pokvareni manijak sa bodežom i privlačnim osmehom Entonija Hopkinsa, već je to dekica iz susednog ulaza, koji apsolutno ne izgleda kao manijak, ali jeste."

Mnogi gledaoci bili su iritirani intimnim detaljima u filmu koji se ponekad ne odnose direktno na samu priču.

Na primer, Sobčak je pitala Mohova kada je izgubio nevinost, a istražitelj ovog slučaja detaljno govori kako je Mohov kupovao donji veš svojim zarobljenicama.

„Da je on čovek sa nekom drugom vrstom izopačenosti, na primer, nekrofil, mi bismo o tome govorili.

„A ovaj čovek, očigledno seksualni zavisnik, pravi je seksualni manijak, i upravo je to tema našeg istraživanja.

„I meni je sve to bilo odvratno, ali je bilo važno da se prikaže", odgovara Sobčak kritičarima.

Novinari koji su intervjuisali Mohova su kritikovani jer su povlađivali njegovoj želji da komunicira sa štampom i bude u centru pažnje.

Ipak, Sobčak kaže da njoj to nije važno.

„Kao novinarka, nikada ne razmišljam o tome šta moj junak želi. Neko želi da ovekoveči intervju, neko da izreklamira knjigu ili nešto drugo.

„Kada neko pristane da razgovara sa novinarima, uvek ima motiv. Nije mi važno iz kog razloga čovek sedi preko puta mene: da li je to slava, pažnja, želja da se prikaže u dobrom svetlu ili da se opravda za nešto.

„Imam samo jedan kriterijum, smatram da je važno da se neka tema rasvetli i da razgovaram sa konkretnim likom iz neke priče", napominje ona.

Portal Mash, pozivajući se na samog Mohova, tvrdi da su mu Sobčak i njena ekipa navodno platili 50 hiljada rubalja za intervju.

Kasnije je lider političke partije LDPR Vladimir Žirinovski objavioda se radi o daleko većoj sumi - tri miliona rubalja.

Sobčak tvrdi da nikome nije platila za intervju i hoće da tuži Žirinovskog.

„Imali smo vrlo složenu shemu po kojoj smo uspeli da dobijemo ovaj intervju. Nažalost, ne mogu da otkrivam detalje, ali se radi o mojim ličnim kontaktima sa ljudima iz vrlo različitih krugova", objašnjava ona.

„Kao novinarka, koristim svakakve kontakte kako bih došla do glavnog aktera."

Pogledajte video o tome kako moderna tehnologija pomaže u otkrivanju zločina

• Boni i Klajd - izgled koji vara i iluzije stvara
• Najgori serijski ubica u američkoj istoriji umro u 80. godini
• Misteriozna smrt koja opseda Norvešku već pola veka

'Razgovori sa ubicom'

Dokumentarne priče o manijacima, serijskim ubicama i drugim opasnim kriminalcima, gde se reč često daje samom prestupniku, odavno su popularni u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama, gde je i nastao žanr true crime - istinski zločini.

Poreklo ovog žanra seže u daleku prošlost.

Još u 16. veku, zbog brzog širenja tipografije u Britaniji, postaju popularni kriminalni pamfleti i leci u kojima se štampaju šokantne priče iz života zločinaca, koje su često otkrivale i same ubice i lopovi.

Osnivač savremenog žanra istinskog zločina je škotski pravnik i kriminolog Vilijam Rafhed (1870-1952), koji je u brojnim knjigama i esejima prvi pokušao da prodre u mozak zločinca i shvati šta ga pokreće.

Žanr dokumentarnih kriminalnih priča naročitu popularnost stekao je u vreme takozvanog novog novinarstva u Americi, u periodu između 1960-ih i 1970-ih godina.

Jedan od vrhunaca ovog pravca bio je roman Trumana Kapotija Hladnokrvno ubistvo o brutalnom masakru porodice Klater u Teksasu 1959.

• Zaljubljena u posao: Prva krimi-istražiteljka na Aljasci
• Silovana, proganjana, ubili joj članove porodice, ima rak - ali se i dalje bori
• Ledeno groblje, puno hrabrih istraživača: Tužne priče o smrtima na Antarktiku

Godine 1980, novinari magazina Njusvik Hju Ejnsvort i Stiven Mišo vodili su niz intervjua sa serijskim ubicom Tedom Bandijem, osuđenim za nekoliko desetina ubistava žena i devojaka u Americi.

Knjiga napisana na osnovu tih razgovora, Jedini živi svedok, postala je bestseler i još uvek se smatra jednim od najboljih dela u okviru ovog žanra.

Audio zapisi intervjua kasnije su poslužili kao osnova za Netfliksov dokumentarni film Razgovori sa ubicom: audio zapisi Teda Bandija.

Bandi je osuđen je na smrt i pogubljen na električnoj stolici 1989. godine.

„Razgovori sa Bandijem bili su težak ispit, zato što on uopšte nije hteo da govori o zločinima, dok mu nisam predložio način na koji to da radi: da priča o njima u trećem licu, kao da je on bio svedok", ispričao je u intervjuu za BBC na ruskom Mišo.

Tako je i nastao naslov knjige Jedini živi svedok.

„Bio sam zapanjen koliko je brzo počeo da govori o sopstvenim 'podvizima'.

„Bilo je očigledno da uživa u ovim sećanjima i da je ponosan na ubistva mladih žena koja je počinio".

Ovaj žanr je postao veoma popularan i na filmu i televiziji, a američke vlasti su čak počele da sumnjaju da bi novinari mogli da plaćaju zločincima za njihove priče.

Zbog toga je 1977. godine donet takozvani Zakon Semovog sina, koji je osuđenicima zabranjivao zaradu od njihovih priča.

Zakon je kasnije osporen na Vrhovnom sudu zbog kršenja ustavnih prava, ali je 2001. godine u državi Njujork odobrena nova verzija dokumenta.

Unet je i član po kojem žrtve ili njihove porodice moraju da budu obaveštene ukoliko je prestupnika iz bilo kog izvora primio više od 10 hiljada dolara.

„Zakon Semovog sina je, pre svega, niz zakonskih regulativa pojedinih američkih država koje imaju različitu pravnu snagu", objašnjava Stiven Mišo.

„Mislim da danas nemaju veliki uticaj, često mogu lako da se zaobiđu. Već mnogo godina nisam čuo za parnicu koja se oslanja na ovaj zakon."

Bilo je slučajeva kada su dokumentarni filmovi i serije ovog žanra uticali na dalju sudbinu likova.

Na primer, autori filma Tanka plava linija (1988) o čoveku osuđenom za ubistvo Amerikanca Rendala Dejla Adamsa uspeli su da dokažu da je optužnica bila zasnovana na lažnim dokazima i otvorena je nova istraga.

Godinu dana posle premijere filma, Adams je pušten na slobodu.

Dokumentarna serija u produkciji kuće HBO, Tajne milijardera (2015), pomogla je policiji da uhapsi bogataša Roberta Alana Dursta, osumnjičenog za ubistvo troje ljudi.

Na završetku snimanja, Durst odlazi u toalet posle intervjua i, zaboravivši da je mikrofon i dalje uključen, izgovara rečenicu: „Ja sam ih sve ubio".

Agenti FBI-ja uhapsili su Dursta upravo na dan emitovanja poslednje epizode.

Suđenje Durstu još uvek traje.

Mišo kaže da je tokom rada na dokumentarnim ostvarenjima o zločincima važno da se objasni šta ih pokreće.

Međutim, ni u kom slučaju ne treba sugerisati gledaocu ili čitaocu ideju da ubica ili nasilnik poseduje nekakvu veliku moć, i nikako ga ne veličati.

„Većina ljudi pogrešno misli da odmah može da prepozna čoveka sposobnog za ubistva i silovanja. To je nemoguće sve dok počinilac ne bude uhvaćen u izvršenju zločina, a to se retko dešava.

„Ubice kao što je Tea Bandi žive među nama neprimetno," kaže novinar.

• Ruska policija istražuje ubistvo naručeno preko „dark neta""
• Kako je Mančesterski silovatelj pronalazio žrtve
• U Kolumbiji prodaju kuće sa „krvavom prošlošću"

Istinski zločin na ruski način

Boris Kožin, novinar iz Samare, stigao je 1993. godine zajedno sa rediteljem Mihailom Serkovim, u Novočerkask.

U tamošnjem zatvoru, sovjetski serijski ubica Andrej Čikatilo čekao je izvršenje smrtne kazne.

„Da bi postigao seksualno zadovoljstvo", ubio je najmanje 43 ljudi, izuzetno okrutno, pisalo je u optužnici.

Uhapšen je nekoliko meseci pre raspada Sovjetskog Saveza 1990.

Kožin i Serkov snimili su film Moj čudesni svet ili Čikatilo u pozadini... i želeli su da razgovaraju sa ubicom.

Intervju koji im je dao Čikatilo bio mu je poslednji - napisao je molbu za pomilovanje predsedniku Borisu Jeljcinu i čekao odgovor.

Nekoliko meseci kasnije, serijski ubica je streljan.

Kožin se priseća kako je Čikatilo skakao sa jedne teme na drugu: „čas je negirao krivicu, čas je pričao detalje ubistava, a čas je predlagao da napravi gimnastički most".

„Bio je dobro raspoložen, ali ga je izluđivalo što je u spoljnom svetu sve postajalo bolje", priča Kožin.

Ipak, kaže da se nikada nije pokajao što je razgovarao sa Čikatilom i da je to bio jedan od najzanimljivijih intervjua u karijeri.

„Šta može da nas zanima? Naravno, njegova psiha, njegov karakter. Svaki čovek je poput umetničkog predmeta. Takva je i priroda zla", kaže Kožin.

Smatra da su loši predlozi novinara da se zabrane intervjui sa ubicama i manijacima.

Kožin Čikatila naziva monstrumom i smatra da ako novinar pravilno postavi cilj inbtervjua, ne postoji opasnost od „pružanja glasa zlu".

U postsovjetsko doba, ruski televizijski programi o serijskim ubicama i silovateljima redovno su na repertoaru i postižu veliku gledanost.

Jedan od najpoznatijih serijala dokumentarnih filmova o sovjetskom i ruskom podzemlju je Kriminalna Rusija, koji je počeo da se prikazuje još 1995. godine.

U serijalu se detaljno opisuje nasilje i prikazuju unakažena tela žrtava.

Producent serijala je Dejvid Hamburg, poznat po američkoj rijeliti emisiji Panduri.

Hamburg je producent i serijala Istraga u toku sa Leonidom Kanevskim, poznatim sovjetskim glumcem i zvezdom istoimene detektivske serije.

Dejvid Hamburg je odbio da razgovara za BBC-jem, rekavši:

„Ne bih želeo da učestvujem u ovome".

• Dženi je u glavi stvorila 2.500 ličnosti da bi preživela očev teror
• Serijski ubica Jorkširski Trbosek preminuo od korona virusa
• Kako je ruski Jutjuber uživo prenosio smrt svoje devojke i šta je to treš strim

Trasa 161 je jedan od prvih ruskih podkasta u žanru istinskog zločina.

Priča o serijskom ubici Dmitriju Lebedu, koji je pet godina nekažnjeno ubijao i silovao žene, jedna je od prvih epizoda podkasta.

Autorka priče Taisija Bekbulatova na pitanje zašto pisati o manijacima odgovara:

„Zašto onda pisati o svim problemima u društvu? Ako su cilj klikovi, pristup će biti drugačiji, ako želite da ispričate priču, biće drugačiji. Niko ne želi da konkretna priča postane povod za još jednu cenzuru", kaže ona.

Bekbulatova kaže da je nije toliko zanimala priča o Lebedu, koliko tok istrage.

„Godinama su sve radili jako loše", ocenjuje ova novinarka.

Ona kaže da novinari ne mogu da vode intervju sa manijakom na isti načim kao sa pop zvezdom.

„Idete na razgovor sa osobom koja je učinila puno zla. Ako je ovo seciranje zla, onda mu treba postaviti odgovarajuća pitanja, a ne pružiti mu tribinu za držanje govora", napominje Bekbulatova.

Ona kaže da razume aktiviste koji se protive emitovanju takvih materijala, ali smatra da bi svako trebalo da radi svoj posao:

„Mislim da je zadatak novinara da informiše. Ako branite interese žrtava, rešavate psihološke probleme i štitite ljudska prava, iz toga ništa dobro neće proisteći.

„Vi nećete biti ni dobar novinar, ni dobar zaštitnik ljudskih prava", zaključuje ona.

Saša Sulim, autorka niza materijala, knjige i filma o „angarskom manijaku" Mihailu Popkovu, koji je počinio 90 dokazanih ubistava u irkutskoj oblasti, smatra da je poređenje filma Ksenije Sobčak sa njenim delom „zamena teza".

Sulim naglašava da su svi njeni materijali prvenstveno usredsređeni na „ljude koji su radili na slučaju", a ne na ubicu.

Oni su posle godina dugog i napornog rada uspeli da uhapse ubicu.

Za intervju sa Popkovim, sa kojim je razgovarala nekoliko puta, Sulim je platila pet hiljada rubalja - nešto više od 6.600 dinara.

„Dok sam istraživala slučaj Popkova pre nego što sam se srela sa njim, često sam nailazila na tvrdnje da je on bio neka vrsta čistača - pripisivala mu se nekakva ideologija.

„Bilo mi je važno da pokažem da nema tu nikakve ideologije, da je to čisto, pravo i veoma banalno zlo", priča Sulim.

Brinuo ju je odnos prema žrtvama takvih zločina:

„Fraza 'sama je kriva' je neprihvatljiva i užasna. Dok sam ga intervjuisala, i posle uređivala tekst, najvažnije mi je bilo da pokažem da nije tačno, te da tako nešto ne može ni da se pomene."

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 07.20.2021)