Монограм на снијегу

Испјегана бјелина: мој монограм на свему. У растерима поља мале су препелице. Пред празноруким даном осјетим трему. Гледам гдје вјетар по кори резбари твоје лице. Зиме су као клијешта: ваде нам битно ребро. Од чега постали смо? У што се тијело пресвлачи? У процјепе и шкарпе капље сивкасто сребро. Гдје драма растанка траје, јесмо ли проматрачи? И Танатос и Ерос плешу у Фреудову лонцу. Обијест нам јела из руке у бујној раскошности. Не знамо што ће од нас преостати