Украјина и Русија: Нема лаког изласка из опкољеног Лисичанска, становници губе наду да ће успети да се евакуишу

Да имате само 15 минута да се спакујете и побегнете како бисте спасили себи живот, шта бисте понели? То је била дилема са којом се суочила Каћа кад су стигли добровољци пред њену кућу на ободу Лисичанска.

Рат је стигао на њен праг дан раније, кад је руска граната погодила њену башту, а шрапнел пробио метална улазна врата.

Каћа трчкарала око гомиле своје имовине у дому у ком је живела последњих девет година.

На крају узима само пластичну фасциклу у којој се налазе кључна документа њене породице, између осталог и њихове пасоше.

„Веровали смо до задњег часа да ће се рат брзо завршити&qуот;, каже ми она.

„Али изгледа да гранатирање никад неће престати. Као да их има милион, и са наше и са њихове стране.

„Сада схватам да неће бити срећног завршетка. Изгубили смо сву наду да можемо да се спасемо сами без ичије помоћи.&qуот;

Затим пролази кроз капију, вероватно последњи пут, са дванаестогодишњим сином Јарославом и мужем Артјомом.

• Русија брише историју у украјинском „мртвом граду“
• „Остаћеш без бубрега&qуот;: Мучења људи у деловима Украјине под руском контролом
• „Руси су ми рекли да ће ме батине преваспитати“

Артјом је блед и смркнут, а крв му је пробила завој на колену.

Рањен је у гранатирању кад је ишао по воду.

То му није најдубља рана.

Видео је шта је граната урадила човеку испред њега у реду - разнела му је главу.

Напољу добровољци у панциру и шлемовима ужурбано уводе породицу у полуоклопно возило које је некада служило за транспорт готовине.

Потом полазе до следеће адресе на списку, успут заобилазећи кратере од бомби.

Празне улице одјекују ритмовима рата - ударима граната и звиждањем ракета, одлазећим и долазећим.

Нема лаког излаза из Лисичанска.

„Веома је тешко извести људе&qуот;, каже лидер тима Антон Јаремчук, „тако да их само спроводимо једног по једног и надамо се да ће овај џеп остати довољно дуго отворен да изведемо што више људи можемо.&qуот;

„Знам поуздано да ће неки људи остати и да ће овде бити уличних борби. Многи ће погинути или дуго времена остати у језивим животним условима.&qуот;

Јаремчук је украјински филмски сниматељ који је у међувремену постао спасилац.

Кад је Русија извршила инвазију, он и његови пријатељи основали су организацију за помоћ названу База УА.

Последња два месеца, они ризикују властите животе да евакуишу цивиле из области уз прву линију фронта.

Они имају ритуал на путу за Лисичанск.

Пре најризичнијег дела пута, скидају панцире и накратко стају у круг да се помоле.

„Неки од нас су верници&qуот;, каже Јаремчук, „док други нису, али сви то радимо заједно пре него што уђемо.&qуот;

Придружили смо им се на путовању до Лисичанска и ускоро смо били захвални на тој молитви.

Док смо улазили у град, руска граната је експлодирала око 250 метара испред нас.

Осетили смо удар експлозије унутар нашег оклопног возила.

Без њихове паузе за молитву, били бисмо даље низ пут возећи се на путањи експлозије.

Граду понестаје све - нема воде, струје или мреже мобилне телефоније - и он се припрема за најгоре.

Страхује се да ће Руси покушати да одсеку Лисичанск.

Видели смо војнике како копају ровове, спремајући се за могући копнени напад.

Војни извор нам је рекао да се руске снаге налазе на свега два километра од обода града.

Они су већ заузели контролу над читавим суседним Севердоњецком, после више недеља жестоких борби.

• „Сви су све изгубили&qуот;: Приче избеглих из украјинског Маријупоља
• „Побегао сам бициклом од рата“
• „Имали смо диван град, али га више нема&qуот;: Како избеглице из Украјине живе у Србији

Локални званичници процењују да ће упркос опасности и несташици свега, око 7.000 до 8.000 људи остати у Лисичанску.

Многе је заробио страх, каже Антон Јаремчук.

„Они познају само ово место. Никад нису били изван града. Ту су провели читаве своје животе и плаше да ће завршити на улици.&qуот;

За сада, он и његов тим настављају да лупају на сва врата, нудећи људима излаз.

После неколико покушаја, проналазе кућу човека по имену Саша, који је највероватније претрпео мождани удар.

Пет дана му није била указана медицинска помоћ.

Три дана ништа није јео.

Након што је пажљиво унет у комби, добровољац је повикао: „Све ће бити у реду!&qуот;.

Саша је покушао да му одговори, али он је изгубио чуло говора.

Док пада мрак, тим обавља последњу посету за данас да би покупио један брачни пар и њихове четири ћерке.

Мајка, Нина, дотрчава са малом Каћом у наручју.

Још две мале ћерке утоварају се у комби, од којих је једна почела да муца откако је избио рат.

Њихова лица су умрљана од прљавштине, Нинино од суза.

„Стварно смо се уплашили данас и мој муж ми је рекао да морамо да идемо&qуот;, каже Нина.

„Било је страшно. Четири месеца смо провели у подруму&qуот;, додаје она.

Потом на врата излази њихова најстарија ћерка Лада.

Са 12 година, она је довољно одрасла да може да носи неке торбе и да разуме промене око себе.

Кад је питам да ли су њене пријатељице отишле, она застаје и почиње да плаче.

„Не знам где су оне сада&qуот;, каже она.

„Не знам чак ни шта се десило са мојим другарицама из одељења. Неке су отишле. Разговарала сам с њима пре него што је све почело. Не знам како су сада.&qуот;

Било је време да се пође пре ноћног појачавања гранатирања.

Док одлазимо дуж неравног земљаног пута ка релативној сигурности мимоилазимо се са војницима украјинских снага који улазе у град.

Стиче се утисак да Лисичанску убрзано понестаје времена.

Можда ће вас занимати и ова прича:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 06.27.2022)