Крсто Гиљен: Склониште

за себе да нађем парче земље пут ме нагна до трошне руине и једне куће покрај које зијевају овце и зора љетња руди испод извисине тамо је вода бистра да се огледнеш тамо је катастар за војничке трупе један ме од њих погледао мило и ја од радости силне кроз обруч пружам један цвијет, да окачи о капу кад нас већ ограде дијеле тамо има један мост и под њим труцкање и бука, аута јуре а он ни да се обруши ни да се затресе тамо има један човјек што се доље