Јосиф Бродски: Живот у дифузном светлу

Тресак цинкане канте што је претура ветар. Аутомобили брује клижућ по коцки пута као по рибама сура вода Хадсона. Још се чује глас који припада Музи; у сутону звучи као ничији, јечи једнолично попут зујања муве у зимски кад тоне сан: шапуће без значења речи. Неразбирљивост слова. Разлистан купус тучаних облика. Небеско светло кажњено због грубости саучесништва. Чија уметност, и укус, јесте кратковидост, нипошто нежност. Живот у дифузном светлу! и недељама иза