Писање је за мене откривање, пишем да бих видео шта ме чека на крају: Давид Албахари, уместо ин мемориама

Историја не познаје прво лице једнине; појединац је у историји попут Ијуске од ораха на узбурканој води – свеједно је да ли пливаш низ струју или уз њу, да ли плуташ на површини или тонеш у дубину. Све то сада причам из безбедне перспективе сећања и даљине, али током деведесетих сам доиста био као та Ијуска. Распадао се један свет а нигде се није показивао други, и све што сам дотицао распадало се, претварало у прах који више никоме није био потребан, па ни